Kad sledećeg jutra pomislite kako vas mrzi da ustanete ili tražite izgovore za to što se ne bavite sportom, treba da se stidite. Ona može sve to i još mnogo više, iako je posle teške saobraćajne nesreće ostala u invalidskim kolicima. Za Milicu Knežević skoro da ne postoji nemoguće. Nije odustala od svojih snova, samo je, kako kaže, našla drugi način da ih ostvari. Studira Tehnički fakultet u Zrenjaninu, vodi društveno angažovani vlog "Izaberi da živiš" i bori se za prava osoba sa invaliditetom. Ispričala nam je kako je prevazišla najgori period u životu i odakle crpi snagu.

- Ljudi vole da kažu kako se sve događa s razlogom i kako i u lošim vremenima treba biti pozitivan. Stvarni život je drugačija priča. Nikada nisam ni pomislila da bi mogla da mi se dogodi takva nezgoda, a još manje sam bila spremna na posledice.  Lagala bih ako bih rekla da nisu postojali trenuci očaja kada sam mislila da moj život više nema smisao. Trebalo je vremena da prihvatim da će mi sve biti drugačije i da ću morati da se odreknem nekih stvari koje su mi ranije bile svakodnevica. Morala sam da kažem zbogom odbojci koja je bila važan deo mog života, ali pre svega morala sam da kažem zbogom samostalnosti jer sam se našla u situaciji da potpuno zavisim od pomoći drugih. Plakala sam, pitala se zbog čega se meni to dogodilo i želela da vratim vreme i izbrišem taj delić sekunde koji mi je život okrenuo naopačke, ali ništa se nije menjalo - priseća se Milica.

PROČITAJTE JOŠ: SRPSKI MUZIČAR DOŽIVEO PORODIČNU DRAMU: nakon što je izgubio prvog sina, počela je velika borba za život druge bebe

Kada su joj saopštili da više neće moći da hoda, imala je samo 15 godina i u tom trenutku nije ni bila svesna šta to zapravo znači.

- Mislila sam da će se za mesec-dva sve vratiti u normalu. S vremenom mi je postalo jasno da su stvari mnogo ozbiljnije i da je povreda mnogo teža. Najteži trenutak u svemu tome jeste kada vam pored povrede i svih komplikacija saopšte da imate jedan odsto šanse da ikada pomerite bilo koji deo tela i da je najbolje da se pomirite s tim da ćete ostatak života provesti u krevetu. To mi je bilo nezamislivo. I onda sam shvatila da nemam drugog izbora osim da se borim i pokušam da promenim situaciju nabolje koliko god je to moguće - priča naša sagovornica. Porodica i prijatelji su bili tu da joj pruže podršku u najtežim trenucima i zbog toga nije sebi mogla dozvoliti da odustane.

-  Volela bih da postoji neki sistem podrške u bolnicama, jer i dalje nema nikoga ko će sesti s vama, ohrabriti vas da nastavite dalje i reći da to nije kraj života. Iako moja povreda nije ništa lepo, većina ljudi to vidi isključivo kao tragediju. Zbog toga mi je trebalo vremena da se naviknem da će uvek biti onih koji će me sažaljevati. Prvi pomaci u mom oporavku ohrabrili su me da nastavim dalje. Kada nam se dogodi nešto loše, ne treba dopustiti da nas to drži zarobljene u moru crnih misli, tuge i sličnih osećanja, već treba da gledamo napred, pokušamo da promenimo ono što možemo i ne zaboravimo da život pruža toliko toga lepog - ističe Milica.

Iako je imala mnogo snova i planova, shvatila je da ih može ostvariti na drugačiji način.

PROČITAJTE JOŠ: KAKO PREPOZNATI DEPRESIJU: fizički simptomi i emocionalne tegobe koje otkrivaju depresivne poremećaje

-  U trenutku kada sam kolica prihvatila kao nešto što mi pomaže i omogućava da radim ono što želim, napravila sam prekretnicu. Više nisam mogla da igram odbojku, ali sam uvidela da mogu da se bavim drugim sportovima; nisam mogla da šetam pored svog dečka, ali sam našla način da guram kolica i držim ga za ruku, tako da me je svaka nova stvar koju sam uradila terala da ih uradim još pet. Morala sam da učim sve ispočetka, od onog najbanalnijeg poput sedenja, držanja čaše, umivanja, do toga da moram da tražim načine i za stvari koje su osnovna ljudska prava, ali naučila sam da budem kreativna u traženju rešenja - otkriva naša sagovornica.

KOJI SU NAJVEĆI USPESI NA KOJE JE MILICA PONOSNA PROČITAJTE NA SLEDEĆOJ STRANI!

PageBreak

Pošto je njeno telo nakon povrede funkcionisalo drugačije, morala je da se prilagođava.

– To je jedan od razloga što sam pokrenula vlog Izaberi da živiš, ne bi li svako u sličnoj situaciji mogao videti da postoji život posle povrede i da kolica nisu prepreka. Devet godina kasnije, meni nije ništa čudno ako moram da koristim posebne rukavice da bih dizala tegove ili veslala, to je prosto način da se normalno funkcioniše. Neke stvari su mi teže, na primer, ne mogu sama da obučem ronilačko odelo, ali kada postoji razumevanje, to više ne bude prepreka, već timski rad. Jednostavno, radim ono što volim, a obožavam da isprobavam nove stvari. Stoga zaista verujem da su to stvari u kojima i bilo ko drugi može da se oproba. Aktivno treniram atletiku i pored toga radim vežbe kako bih održavala i unapređivala svoje fizičko stanje, a to znači da treniram skoro svakodnevno – priča Milica.

Od povrede do današnjeg dana ona se susreće sa diskriminacijom na svim nivoima.

- Srednju školu sam morala da nastavim vanredno jer mi je bila potpuno nepristupačna. To me je odvojilo od vršnjaka, uskratilo mi znanje i mogućnosti koje bih kao redovan učenik imala, a ja nisam ništa učinila jer nisam bila svesna da imam podjednako pravo na obrazovanje. Rezultat je da je ta škola i dalje apsolutno nepristupačna. Oduvek sam želela i da studiram, ali sam znala da me čeka ista situacija. Samo, ovaj put nisam htela da se pomirim. Posle tri godine fakultet na kome studiram postao je potpuno pristupačan za sve koji imaju problema s kretanjem. Cilj mi je da doprinesem promenama gde i koliko god mogu. Najgora stvar koju sam radila i koju ponekada još uvek iz pristojnosti uradim, jeste da oćutim kada mi uskrate neko pravo ili me tretiraju kao manje vrednu samo zato što koristim kolica. A protiv diskriminacije možeš samo ako si glasan - ističe naša sagovornica.

PROČITAJTE JOŠ: DIRLJIVO PISMO KOJE ĆE RASPLAKATI SVAKU ŽENU: evo koja izvinjenja dugujete svojoj majci

Zahvaljujući tome što je mnogo putovala, Milica je upoznala različite običaje, kulture i ljude iz svih krajeva sveta, pa i samu sebe.

- Putovanja su mi omogućila da pomeram svoje granice i da rastem kao osoba. Najvažnije mi je poslednje putovanje, kada sam dobila punu stipendiju američke vlade i po prvi put živela potpuno sama na drugom kraju sveta. Neverovatan je osećaj bez ikakvih problema koristiti javni prevoz, živeti tamo gde te ne gledaju sažaljivo i gde zaista imaš iste mogućnosti kao svi ostali - kaže Milica Knežević.

Tekst: Vanja Ostojić

Izvor: Lepa & Srećna