Kiropraktikom je Aco Popović samostalno počeo da se bavi pre 22 godine, nakon smrti oca koji je ovaj zanat nasledio od svojih predaka čak sedam kolena unazad. 

- Radeći uz njega stekao sam pored neprocenjivog znanja i samopouzdanje koje je neophodno u ovom poslu. Otac me je naučio šta, kako i koliko možemo da uradimo i, što je još važnije, gde nam je granica. Važno je naglasiti da ne zavisi sve od mene, veoma je bitna i saradnja pacijenta, jer kada ih oslobodite bola oni se više ne štede, a za svaku povredu potrebno je vreme za lečenja. Ono što ja mogu da uradim, na primer kada je prelom u pitanju, jeste da pružim prvu pomoć, tj. namestim kost i fiksiram zglob, a zatim obavezno upućujem pacijenta kod ortopeda da snimi kost i stavi gips jer, još jednom ponavljam, vreme je ono koje takve povrede leči, ja samo oslobođam od bola - objašnjava naš sagovornik.

Neadekvatan način života, stres, umor, predugo sedenje za računarom, nepravilno bavljenje sportom, pa čak i samo vreme, izazivaju bol u ramenima, vratu i leđima. Na leđima nosimo život a on je često težak. Glavobolje, bolovi u ramenima, kuku, nozi, ruci - mnogi od ovih simtpoma potiču od nepravilnog držanja. Svi znamo, ali retko kada to i ispoštujemo, da je umerenost u svemu ključ dugog i zdravog života. 

- Zadatak kiropraktičara je da uoči blokadu i da je manipulativnom tehnikom otkloni, a samim tim otklanja se i energetski blok u određenom delu tela čime se organizmu pruža mogućnost da otpočne prirodni proces samoizlečenja. Moje pacijente ne boli sam postupak, jer ja zaista nemam ni brze ni agresivne pokrete. Jednostavno dođem do mesta gde se problem nalazi i uradim određeni pokret. Što se uganuća tiče, to je bolno samo u toku vraćanja zgloba na mesto, ali često „nameštanje“ ne traje više od nekoliko minuta, a istog trenutka dotadašnji bol prestaje - ističe Aco Popović.

Za rad našeg sagovornika bili su zainteresovani neki od eminentnih lekara (među njima i prof. dr Radoslav Mišo Svičević i dr Žugić sa Vojnomedicinske akademije). Gledajući ga kako radi, predložili su da upiše bar višu medicinsku i završi za fizioterapeuta, jer bi mu to dalo mnogo bolji uvid u anatomiju i fiziologiju čoveka a i „papir“ koji bi potvrđivao znanje. 

Na sledećoj strani pogledajte čime se Aco Popović bavio pre nego što se posvetio kiropraktici.

PageBreak

- Do tada sam radio i „limfnu drenažu“ i „nameštao atlas“, samo nisam znao kako se to zove. Ali, što sam više učio, sve sam lošiji bio u svom radu. Pre svake manipulativne radnje razmišljao sam gde, šta, kako, moja intuicija se uspavljivala… a onda je dr Žugić došao, pokupio sve medicinske knjige koje mi je prethodno dao i rekao: „Ostavi školu i knjige, s njima postaješ kao svi mi, a ja bih sve na svetu dao da mogu biti kao ti. To što imaš ti, to je dar!“ Od tada više nisam učio medicinu, ali sam s radošću naučio latinski kako bih mogao da pročitam lekarske nalaze - kroz osmeh nam objašnjava Aco.

Kada neko prvi put dođe kod njega, naš sagovornik obavezno pogleda kompletnu medicinsku dokumentaciju. 

- Sa pacijentom prvo porazgovaram, uzmem kompletnu anamnezu, pogledam snimke, pa tek onda kažem kako i koliko ja mogu da pomognem. Ono što može ljude da učini nezadovoljnim su samo njihova preterana očekivanja. Zato je važan taj prvi kontakt kada zaista o svemu otvoreno razgovaramo i donosimo najbolju odluku za rešenje problema koje neka osoba ima. U prirodi čoveka je da se za pomoć javlja tek kada ga nešto zaboli, međutim bilo bi lepo da povremeno, bar jednom godišnje odemo na preventivni pregled kičme. Ona je naš životni oslonac i bilo bi dobro da više brinemo o njoj. Moj životni moto je da bi čovek bio dobar prvo mora biti loš, pa je tako i u životu, da bi znali kako je lepo biti zdrav, moramo znati kako je kad nas nešto zaboli - završava svoju priču Aleksandar Popović.

Dok smo bili kod Aleksandra Popovića, došao je mladi sportista koji je, po ko zna koji put, uganuo koleno. Doveo ga je drug, i to bukvalno. Držao ga je a on je šepao, praveći bolne grimase. Mladić je fudbaler i kaže da kod Ace dolazi već nekoliko godina, sklon je povredama i imao ih je do sada preko deset... Aco je mladićevu nogu uzeo uruke, okrenuo je nekoliko puta u jednu i drugu stranu, i rekao: „Gotovo. Ustani!“ Mladić je ustao i napravio nekoliko koraka. Više ga nije bolelo i osmeh mu se vratio na lice. Aco mu je zavio koleno i dao mu uputstva za mirovanje, posle čega je mladić sam izašao iz ordinacije sa osmehom na licu, uz opasku da je „izgleda bolje da se posveti studijama a da zanemari fudal“...

Tekst: Vesna Stanimirović