- Prvi gutljaj kafe mnogima je odbojan, ali vremenom postaje omiljen jer mozak uči da poveže ukus sa dejstvom kofeina.
- Naučnici sa UCSF otkrili su da sporiji dopaminski signal iz creva do mozga utiče na učenje ukusa i formiranje navika.
- Isti mehanizam primećen je i kod miševa i kod ljudi, posebno u levoj bazolateralnoj amigdali.
Prvi gutljaj crne kafe mnogima nije prijatan, ali s vremenom ona može da postane omiljeni napitak bez kojeg ne mogu da zamisle početak dana. Naučnici su otkrili kako sporiji dopaminski signal, koji putuje od creva do mozga, objašnjava zašto vremenom zavolimo kafu, ali i druge ukuse koji nam u početku nisu prijali.
Istraživanje tima sa Univerziteta Kalifornije u San Francisku (UCSF) objavljeno je 4. novembra u časopisu Nature, a rezultate je predstavio i sam univerzitet. Dopamin je hemijski glasnik u mozgu koji ima važnu ulogu u motivaciji, osećaju nagrade i učenju.
Većina dosadašnjih istraživanja bavila se brzim dopaminskim signalima, koji se javljaju u roku od nekoliko sekundi, na primer kada ugledamo omiljeno jelo. Međutim, ovaj istraživački tim proučavao je sporiji sistem, koji reaguje na signale iz tela nakon što pojedemo hranu.
„Pokazali smo da je upravo ovaj spori dopaminski sistem ono što nas podstiče da vremenom naučimo da volimo određenu hranu i vidimo gde i kako se to dešava“, rekao je Zekeri Najt, profesor fiziologije i glavni autor studije.
Kako objašnjava Najt, kada mozak poveže ukus kafe sa stimulativnim dejstvom kofeina, kafa počinje mnogo više da nam prija.
Signal iz stomaka stiže do mozga
Kada hrana dospe u digestivni trakt, posebni senzori prepoznaju hranljive materije, poput šećera i masti. Informacije zatim putuju do mozga i pokreću postepeno oslobađanje dopamina, koje može da traje nekoliko minuta. Prema Najtovim rečima, ovaj proces uglavnom se odvija izvan naše svesti.
Najt i Džejms Grouv, koji je u to vreme bio doktorand, davali su miševima zaslađenu vodu ili napitak nalik mlečnom šejku direktno u stomak, a zatim pratili oslobađanje dopamina u mozgu. Na taj način uspeli su da odvoje dejstvo hranljivih materija od samog ukusa hrane.
Dopamin se snažno i dugotrajno oslobađao u prednjem delu bazolateralne amigdale (BLA), regije mozga koja je povezana sa emocijama i učenjem. Naučnici su ranije znali da se u ovom delu mozga oslobađa dopamin, ali nisu znali kakvu ulogu ima taj proces.
Kada su istraživači prekinuli ovaj put, miševi su nastavili normalno da jedu, ali više nisu mogli da nauče da određeni novi ukus znači i unos kalorija. Zatim su sproveli obrnut eksperiment: nakon što su miševi probali ukus koji nije sadržao kalorije, naučnici su veštački aktivirali dopaminska vlakna u bazolateralnoj amigdali. Životinje su potom počele da preferiraju taj ukus, iako im nije doneo nikakvu hranljivu vrednost.
Zašto je reakcija jača u levoj strani mozga?
Slične rezultate pokazala su i istraživanja na ljudima. Psihološkinja Dejna Smol sa Univerziteta Jejl ponovo je analizirala podatke iz ranije PET studije, u kojoj je učestvovalo 13 muškaraca. Oni su konzumirali napitak sa mlekom ili napitak bez kalorija.
Oslobađanje dopamina nakon unosa hranljivih materija bilo je posebno izraženo u levoj bazolateralnoj amigdali. U zasebnoj studiji, tim Marka Titgemajera pratio je magnetnom rezonancom 38 odraslih osoba nakon unosa glukoze, a pojačana aktivnost zabeležena je u istoj regiji mozga.
I kod miševa i kod ljudi reakcija je bila znatno izraženija na levoj nego na desnoj strani mozga, piše Klix. To je iznenadilo naučnike jer se očekuje da moždani krugovi zaduženi za osnovne funkcije, poput hranjenja, rade simetrično. Najtova laboratorija sada istražuje zbog čega dolazi do ove razlike.
Mogu li se promeniti naše sklonosti prema hrani?
Ovo otkriće otvara zanimljivo pitanje: da li bi u budućnosti moglo da se utiče na to kakvu hranu volimo? Jedna od tema koje se nameću jesu GLP-1 lekovi, koji oponašaju hormon iz creva i snažno utiču na apetit.
Istraživači nisu ispitivali ove lekove u okviru studije, ali Najt pretpostavlja da bi oni mogli da oslabe dopaminski signal koji pokreću hranljive materije, zbog čega bi hrana vremenom mogla da postane manje privlačna. Ipak, za sada je reč samo o hipotezi.
„Ako razumemo korake između prepoznavanja hranljivih materija u crevima i procesa učenja u mozgu, možda ćemo moći precizno da utičemo na njih i suptilno promenimo koliko volimo različite namirnice“, rekao je Najt.
BONUS VIDEO: