Časopis Lisa i izdavačka kuća Laguna, inspirisani novim romanom Miris mraka Miomira Petrovića, početkom maja 2013. godine raspisali su konkurs za najlepšu porodičnu priču. Konkurs je trajao mesec dana i na adresu časopisa Lisa stiglo je preko 300 radova. Urednici časopisa napravili su uži izbor, a onda su po izboru književnika Miomira Petrovića, izabrane najbolje. Predstavljamo vam drugonagrađenu priču.
Bio je njeno šesto dete. Rodila ga je u 46 godini 1946. i taj broj 46 obeležiće i njegov život. Volela ga je najviše, kao da je duboko u sebi znala da će imati najmanje vremena. Bile su to godine u kojima je patnja zatvarala usne u ravnu crtu, brazdala čela mukom preživljavanja, nada je nestala sa prvim metkom i ostalo je samo ludilo. Budila se sa strepnjom da je kraj. Osluškivala korake, pokušavajući da prepozna vojske koje su prolazile brišući tragove postojanja. Sve što su stvarali nestalo je. Odjednom su bili slobodni bez okova normalnog života. Onda se desio on. Bio je sjaj u njenom tužnom oku, novi život koji struji prerano ostarelim telom, i ona nije htela da ga se odrekne.
Posle će njena unuka, pred svoj četrdeseti rođendan razmišljati kako još nije kasno da rodi još jedno dete i kako se nada da plodnost njene bake teče i njenim žilama. Razmišljaće o devojčici. Sanjaće je sa crnom kovrdžavom kosom i zelenim očima. Videće je kako se smeši. Posle će danima razmišljati o njoj i čekati trenutak da sudbina ili bog učine svoje. Njeno prvo dete biće sin. Doneće ga na svet lako, radovaće se njegovom dolasku i on će ispuniti svaki kutak njene duše. Držeći ga u naručju pokušaće da pronikne na koga liči. Tražiće tragove svoga oca.
Posle će mu često govoriti o njemu. Nikad mu neće reći da je srećna što ne nosi njegove gene. Plašiće je pomisao da si mogao da ličiš na njega. Bio je toliko pametan, darovit i toliko nesrećan. Učiće te sve ono što je on učio nju. Nekada dok te bude gledala dok spavaš podsećaćeš je na njega. Spokoj na tvome licu i miris tvoga sna budiće sećanja u njoj. Videće ga kako stoji ispred kuće i posmatra golubove, koje je toliko voleo ili kako pravi ljuljašku. Njegovom inžinjerskom oku ništa nije moglo da promakne.
Nastavak priče pročitajte na sledećoj strani.
Imao je ruke koje koje su sve mogle da naprave. Bio je pionir u svetu koji je tek nastajao. Nikad nije razumeo da ljudi mogu biti loši, da svet nije mesto u kome istina i pravda uvek pobeđuju, verovao je u znanje, i to je bilo jedino bogatstvo koje je priznavao. Toliko je želela da te vidi. Nekad dok tišina pritiska samoću a sunce greje dan, osetiće ga kako je posmatra i kako bdi nad njima.
Zna da bi bio ponosan na tebe. Vodio bi te na pecanje, učio da voziš čamac, praviš zmaja, popravljaš gumu na biciklu, gađaš iz vazdušne puške, puštaš golubove na takmičenju i onda meriš vreme njihovog povratka. Njegov let je bio tako veličanstven. Godine će trebati da mu ona oprosti što ih je napustio. Ljutiće se na njega kao da je on kriv što je propustio sve te trenutke koji se zovu život.
Unuka joj se rodila kada grožđe zri. Stavljali su zimnicu i čekali je danima. Gledala je svoju snaju, i razmišljala kako su u takvim trenucima žene povezane majčinskim instiktom koji muškarci nikad neće razumeti. Čak i najveće suparnice, postaju saučesnice u tom činu rađanja. Više nisu bile bitne one nego dete koje su čekale. Nadala se da će biti devojčica.
Bog joj je uslišio molitve, i dobila je svoju unuku. Znala je da su muškarci njene porodice slabi, da izgore pre vremena, da breme života ne mogu da nose i zato je očajnički želela da bude žensko. Godine koje budu dolazile samo će potvrditi njene slutenje. Sa svakim muškim detetom neki strah joj se uvlačio u kosti, nije smela da im se raduje, on je bio poslednji đerdan na njenom vratu.
Pola života je prošlo i ona se konačno opustila, deca su porasla, verovala je da im više ne treba, i to joj je makar na kratko pružilo spokoj. Samo na kratko, često se pitala šta je skrivila bogu da gleda njihov odlazak. Redovno je išla u crkvu, palila slavsku sveću na Đurđevdan, u tajnosti krstila sve svoje unuke. Učila ih da budu pošteni i vredni ljudi, verovala je u pravdu, i to će preneti i na svoju unuku. Ona je bila njena poslednja radost, tih sedam godina biće samo njihove. Dok bude ležala okružena svojom decom, pokušaće da pronikne u svakog od njih, stiskaće zube da ne pokaže koliko je boli.Slike će se nizati a njoj će se činiti kao da je to nečiji tuđi život.
Videće sebe, kao mladu devojku koja stoji na prašnjavom putu sa detetom u naručju i ne sanja ravnicu, stan u potkrovlju, veliki grad. Bilo je nekog prkosa u njoj koji će je držati do poslednjeg trena. Život je bio težak, toliko težak da bol više nije osećala, otupela je na nemaštinu, poniženje, smrt. Nikad se nije žalila. Ljudi njenog kraja nemaju privilegiju da kukaju nad sudbinom. Imala je dva života a patnje za sto. Možda bi bila sretnija da nikad nije otišla iz tog malog planinskog sela, iz te jedne jedine ulice bez asfalta, oivičene drvenim ogradama koje bi vetrovi i kiše rušili. Život je bio jednostavan, čuvali su stoku od ranog proleća do kasne jeseni po planini, selili se u katutn, zimu su provodila mirno, sedeći oko ognjišta. Čvrsto je zatvorila oči pokušavajući da izbriše slike kuće koju je ostavila.
Nastavak priče pročitajte na sledećoj strani.
Sada u dubokoj starosti ponovo oseća miris svoga kraja. Život joj se završava u velikom gradu a volela bi još jednom da vidi strminu iznad kuće, staru šljivu u dvorištu, sunce koje se promalja i svog Andriju, Mileta, Milenu, Veru i Kadivku kako se bude. Miću nije želela da vidi tamo, on je bio razlog za njen odlazak. Videla ga je kako završava velike škole, nosi odelo, vozi kola, putuje.
Posle joj priča kako izgleda taj daleki svet i ona makar na sekund zaboravlja stvarnost. Želela je da im život bude lepši, da nađu sreću koja im je tako očajnički trebala. Bog im je podario pamet i oni su brzo leteli, stremeći velikim visinama i onda poput pogođenih ptica padali pred njenim očima. Svi su ličili jedni na druge, mršavi, plavi, bosonogi, srećni u svom siromaštvu. Molila je boga da ih sačuva.
Bili smo istrgnuti iz jednog vremena, bačeni u drugo. Svet se preokrenuo, preskočili smo čitav jedan vek. Ljudi našeg kraja naučeni su na seobe i taj usud nas je pratio ceo život. Bežali smo od gladi, naučeni da je život najdragoceniji mi smo se grčevito borili za njega. Živeli smo dan po dan. Sva moja deca videla su svet, preskočila ograde i bila slobodna. A ja, ja sam na samom kraju srećna. Valjda posle tolike patnje sam zaslužila trenutak blagosti, makar bilo i na samom kraju.
Andrija je umro prvi, bio je toliko hrabar da sam se pitala da li je moguće da neko umire u takvim bolovima a reč ne izusti. Sestre su stajale oko njega i pratili smo ga, ne želeći da ode sam. Zatim Mile. On je imao lep život, dobru ženu, kuću, sina, mog prvog unuka koji će umreti rano kao svi muškarci iz naše porodice pre svoga pedesetog rođendana.
Vera će otići posle mene, bogu hvala na tome. Ona je bila Mićina druga mama, zato će je njegov odlazak slomiti i zauvek ispuniti tišinom. Moja i njena ljubav će se pretočiti na njegovu ćerku, moju plavooku unuku. Milena, moje najstarije dete još uvek je tu. Njen život bio je sličan mome, težak, bolan sa pogrešnim muškarcem od kojeg je dobila više psovki i udaraca nego poljubaca.
Starost će provoditi okružena ćerkom i unukom i to će biti uteha za napaćenu dušu. Kadivka, moja najmlađa i najlepša ćerka imaće interesantan život, dva braka. Sad sa 72 godine i dalje je lepa. Želela je da postane glumica, krenula je u Holivud ali nije stigla. Bog je bio milostiv prema njoj i čini mi se da ona ima najlepši život od sve moje dece. Pretakali smo ljubav jedni na druge. Moja unuka će Veru i Kaju najviše voleti a one valjda po nekom nepisanom pravilu čuvaće je posle Mićinog odlaska. Ona će biti njihovo dete i uteha da život ipak ima neki skriveni smisao.
Ovo je priča koju pišemo moja unuka i ja. Priča o svima onima koji su prerano otišli a koje smo toliko voleli. Nisam znala da čitam dok moja unuka nije postala đak prvak i makar na samom kraju otškrinula sam vrata jednog sveta, to je naša pobeda. Ja sam joj pričala a ona je kad je porasla sve ovo napisala za mene.
Znam da je tužna dok niže slova na ovom papiru, suze joj klize niz obraze i jecaj stoji u grlu, ali istinu treba reći zbog svih nas koji smo živeli. Znam da si nekad komplikovana, ja sam te načinila takvom, toliko priča živi u tebi i čekaju da budu ispričane. Ti si moje zaveštanje, ti si moja srećna misao i sad na kraju znam da smo pobedile. Pobedile smo zaborav.
Eleonora Vasović
Još uvek nema komentara - sjajna prilika da pokreneš diskusiju.