Bili smo istrgnuti iz jednog vremena, bačeni u drugo. Svet se preokrenuo, preskočili smo čitav jedan vek. Sva moja deca videla su svet, preskočila ograde i bila slobodna. A ja, ja sam na samom kraju srećna.
Časopis Lisa i izdavačka kuća Laguna, inspirisani novim romanom Miris mraka Miomira Petrovića, početkom maja 2013. godine raspisali su konkurs za najlepšu porodičnu priču. Konkurs je trajao mesec dana i na adresu časopisa Lisa stiglo je preko 300 radova. Urednici časopisa napravili su uži izbor, a onda su po izboru književnika Miomira Petrovića, izabrane najbolje. Predstavljamo vam drugonagrađenu priču.
Bio je njeno šesto dete. Rodila ga je u 46 godini 1946. i taj broj 46 obeležiće i njegov život. Volela ga je najviše, kao da je duboko u sebi znala da će imati najmanje vremena. Bile su to godine u kojima je patnja zatvarala usne u ravnu crtu, brazdala čela mukom preživljavanja, nada je nestala sa prvim metkom i ostalo je samo ludilo. Budila se sa strepnjom da je kraj. Osluškivala korake, pokušavajući da prepozna vojske koje su prolazile brišući tragove postojanja. Sve što su stvarali nestalo je. Odjednom su bili slobodni bez okova normalnog života. Onda se desio on. Bio je sjaj u njenom tužnom oku, novi život koji struji prerano ostarelim telom, i ona nije htela da ga se odrekne.
Posle će njena unuka, pred svoj četrdeseti rođendan razmišljati kako još nije kasno da rodi još jedno dete i kako se nada da plodnost njene bake teče i njenim žilama. Razmišljaće o devojčici. Sanjaće je sa crnom kovrdžavom kosom i zelenim očima. Videće je kako se smeši. Posle će danima razmišljati o njoj i čekati trenutak da sudbina ili bog učine svoje. Njeno prvo dete biće sin. Doneće ga na svet lako, radovaće se njegovom dolasku i on će ispuniti svaki kutak njene duše. Držeći ga u naručju pokušaće da pronikne na koga liči. Tražiće tragove svoga oca.
Posle će mu često govoriti o njemu. Nikad mu neće reći da je srećna što ne nosi njegove gene. Plašiće je pomisao da si mogao da ličiš na njega. Bio je toliko pametan, darovit i toliko nesrećan. Učiće te sve ono što je on učio nju. Nekada dok te bude gledala dok spavaš podsećaćeš je na njega. Spokoj na tvome licu i miris tvoga sna budiće sećanja u njoj. Videće ga kako stoji ispred kuće i posmatra golubove, koje je toliko voleo ili kako pravi ljuljašku. Njegovom inžinjerskom oku ništa nije moglo da promakne.
Nastavak priče pročitajte na sledećoj strani.
