Pesma "Đurđevdan" jedan je od najlepših i najtužnijih simbola prostora bivše Jugoslavije, ali i sveta. Njena priča počinje u strašnim trenucima Drugog svetskog rata, kada su zatočenici iz Sarajeva, među kojima su bili Srbi, a i oni koji su ih podržavali, 6. maja 1942. godine, na Đurđevdan, odvedeni iz logora i zatvora na strašno putovanje ka Jasenovcu.
Te godine, na Đurđevdan, za mnoge je započeo najcrnji trenutak u životu, kada su bezdušni vojnici ustaškog režima otvorili vrata ćelija i naredili zarobljenima da krenu na svoj put smrti.
Srbi su pokupljeni iz zatvora i dovedeni do Vijećnice, gradske kuće u Sarajevu gde su ih čekali vozovi smrti koji će ih odvesti u Jasenovac.
"Na vagonima je pisalo: 7 konja ili 40 vojnika, a nas su smeštali po 200 ljudi u jedan vagon, tako da u njima nije bilo mesta ni za stajanje, a kamoli za sedenje. Nije bilo ni dovoljno vazduha, a o vodi i hrani i da ne govorimo", svedoči profesor Žarko Vidović, jedan od preživelih.
U tom trenutku, između užasa i smrti, u jednoj od strašnih kolona na putu do vozova smrti, pojavio se trenutak utihnuća, koji je potom prekinula pesma. Jedan Sarajlija je, u tom trenutku, usprkos svim strahotama, počeo da peva stihove: "Proljeće na moje rame slijeće, đurđevak zeleni, svima osim meni-Đurđevdan je..."
Pesma koja se u tom trenutku širila među zarobljenicima, postala je simbol borbe protiv nepravde i nepopustljivosti u suočavanju sa neizbežnim. Iako je pesmu prekinula brutalna represija ustaša, koji su zatvorili šibere vozova da uguše svaki trag nade, ona je ostala u srcima preživelih, zauvek.
Profesor Žarko Vidović seća se ovog trenutka s potpunom jasnoćom:
"Na Đurđevdan, otvaraju se vrata ćelije u zatvoru Beledija i ustaša kaže: 'Ajte Srbi, Đurđevdanski uranak'."
Ustaše su zbog ove pesme zatvorile šibere, a zatvorenici ostali zbijeni jedan uz drugog bez vazduha.
Od 3.000 zatvorenika samo je 2.000 njih preživelo teško putovanje.
Taj trenutak predstavlja okrutnost režima koji je verovao da može izbrisati ljudsku dušu. Ali pesma koja je nastala tog dana bila je znak da je duša naroda nepokolebljiva, čak i u trenutku kada su fizički uništavani.
Pesma je kasnije obogaćena i prepravljena od strane Gorana Bregovića i postala je poznata 1988. godine u izvođenju Bijelog dugmeta. Bregović je u tom periodu, radeći na pesmi, shvatio duboku emociju koja je u njoj sadržana.
"Pesme su čudna živa bića. To kada je pod tvojom kontrolom, to još i nekako, ali to se posle otme i živi taj život...". rekao je Bregović, govoreći o tome kako pesma "Đurđevdan" postaje nešto što se ne može kontrolisati, već mora da živi dalje, u srcima onih koji je pevaju.
Ono što je najlepše u ovoj pesmi je njena transformacija. Iako je pesma nastala u vremenu strašne patnje, ona je postala himna ljubavi, nade i snage naroda, kao i simbol neslomljivosti. Za mnoge, Đurđevdan nije samo dan kada se podsećamo na prošlost, već dan kada slavimo ljubav i život uprkos svim nepravdama.
"Đurđevdan" je izvorno romska tužbalica, pesma koja je započela kao tužna melodija, ali je vremenom, kroz interpretaciju Gorana Bregovića i Bijelog dugmeta, postala pravi emotivni izraz narodne borbe. Ova pesma više nije samo pesma iz prošlosti, ona je postala pesma koja je, kroz sve generacije, nosila snažnu poruku o opstanku, ljubavi, borbi i verovanju.
BONUS VIDEO:
