Još
Ostalo

Ukucajte željeni termin u pretragu i pritisnite ENTER

GLUMICA MIONA MARKOVIĆ ISKRENO O SVOJOJ BORBI: "Još nisam pobedila nesigurnost"

Graciozna i talentovana glumica Miona Marković priča o svojoj nesigurnosti, o svojim borbama i pobedama, o lekovitosti glume, važnim lekcijama i strasti prema plesu i životu.

  Izvor: Foto: Petar Đorđević

Miona Marković se proslavila u TV seriji „Jutro će promeniti sve”, publiku je osvojila u „Žigosanima u reketu”, a svoj briljantan talenat potvrdila u seriji „Močvara”. Za poslednjih godinu dana unela je nov, drugačiji i svež izraz u domaću kinematografiju, a zahvaljujući umetničkoj kreativnosti i autentičnosti, postala je jedna od najpopularnijih mladih glumica.

Možda će vas zanimati

Za potrebe jedne uloge uspešno je savladala ples na šipci, izuzetnu veštinu koja iziskuje mnogo znoja i truda, i taj graciozni let, kako sama kaže, i dalje joj pričinjava zadovoljstvo. Miona blista kako na sceni tako i van nje, a u intervjuu za magazin "Lepa&Srećna" podelila je s nama svoje strahove, nesigurnost i važne životne lekcije koje su je učinile jačom i hrabrijom.

Kako ćete pamtiti 2020. godinu i da li ste optimista u pogledu 2021?

Kao i svi, pamtiću je, pre svega, po koroni i svemu što mi je ona donela. Zaista mislim da me je promenila. Imala sam više vremena za stvari koje se dešavaju unutar mene i neki procesi su se ubrzali. Da nije bilo pandemije, verujem da bih o nekim stvarima razmišljala tek kasnije. Koliko god sve ovo bilo loše i nezgodno, ipak imamo tu privilegiju da posle mnogo decenija učestvujemo u jednom svetskom fenomenu. Sada su svi ljudi na ovoj planeti u istoj situaciji i veoma me zanima, kada sve ovo prođe, kako će se odraziti na umetnost.

Početkom januara proslavili ste 25. rođendan, šta ste sebi poželeli, o čemu sve maštate?

Poželela sam sebi da se radujem neizvesnosti. Od svih planova proteklih godina naglo sam odustala i spremna sam na sva životna iznenađenja. Poslovno, a bogami i privatno. Poželela bih sebi hrabrosti da istrajem i da se ne povučem. Serija „Močvara” u kojoj ste imali zapaženu ulogu po mnogo čemu je obeležila prošlu godinu.

Kako ste Vi doživeli lik Marijane Perović?

To je za mene do sada najvažnija glumačka lekcija. Najteža. Imala sam zadatak da odigram sve ono što nisam doživela... Nisam doživela ni devedesete, ni narkomaniju niti majčinstvo, a onda na sve to dolazi i 20 godina „viška”. Naime, igram u jednoj sceni Marijanu, koja više nije Marijana već sestra Simonida, i više nema 27 već 47 godina, a glumac Filip Hajduković, koji igra mog sina, čak je stariji od mene. Marijana je fatalna i fascinantna ličnost i zbog toga lako privlači pažnju. Drago mi je ako sam uspela da je dočaram gledaocima. Jer, Marijana je žena koja je već postojala pre nego što sam joj ja pozajmila lik, eto toliko je dobro napisana... Zbog toga sam imala mnogo veću odgovornost nego inače. Ja sam je doživela, pre svega, emotivno, ona mi je dala nešto što nikada nisam osetila, neku tugu koja nije iz mog života.

Šta vam je ta uloga stavila na ispit?

Mislim da je sve stavila na ispit. Marijanin lik se ne pojavljuje često, ali kada se pojavi, te scene su veoma važne i gledaocu otkrivaju ceo jedan svet iz prošlosti glavnih junaka. Nije postojala laka scena, svaka je bila neki presudan momenat u Marijaninom i Vidovom životu, to su zapravo sećanja ubice. Zbog toga sam imala, ne samo prvog dana već svakog dana, podjednaku tremu kao da sam na početku, jer nikada nisam bila sigurna da li ću uspeti. I pobedila sam... Da budem iskrena, posle nekih scena osetila sam kako ekipa na snimanju menja mišljenje o meni kao glumici i to je vrlo lep osećaj.

Druga sezona „Žigosanih u reketu” pobrala je brojne pohvale, kakva su vaša iskustva sa snimanja?

Prva sezona je zavela mnoge i sada „Žigosani” imaju svoju stalnu i vernu publiku. Moje mišljenje je da gledaoci vole tu seriju jer ne pripada sada već preterano aktuelnom žanru krimi-serija i zato što ima optimističku i nostalgičnu boju. Meni su „Žigosani” prva velika uloga i tu sam mnogo naučila, u prvom redu, sve one tehničke stvari koje učiš radeći a ne u školi, jer su prosto deo zanata koji moraš da prođeš. Naučila sam i kako je to kad u glavi držiš kontinuitet od 43 epizode po sezoni i kada sam vodiš računa o emotivnom razvoju svog lika. I mnogo sam naučila od drugih kolega, od Cveleta, Borisa Komnenića i ostalih.

Šta je bio prelomni momenat vaše karijere i koja uloga je ostavila najvećeg traga u vama – iz ugla umetnika, ali i iz ugla žene?

Smatram da su to dva momenta: prvi svakako čine „Žigosani” jer, da nije njih, nikada ne bih tako brzo postala poznata kao mlada glumica, a drugi bi bila „Močvara”, mada će vreme to pokazati. Nekako se nadam da će mi Marijana doneti nove i još smelije uloge. Kao žena, učim iz svake uloge, pa čak i iz onih u kratkometražnim studentskim filmovima. Volela bih da su sve moje uloge različite i da zbog toga svakoj moram podjednako da se posvetim, bez obzira na produkciju.

 miona markovic Izvor: Foto: Petar Đorđević

Od početka ste, pored talenta, pokazali i hrabrost u izboru uloga, što nosi određen rizik. Jeste li se nekada plašili tolikog ličnog ogoljavanja?

Jesam, nekada sam se mnogo plašila, ali bez straha nema napretka. Što bi rekao jedan mladi reditelj: „Život je sve teži i teži, kao u nekoj igrici – easy, medium, hard, very hard, insane...” Na tebi je da odlučiš gde ćeš stati i kada više ne možeš dalje... To ne znači da je neko manje hrabar ako ostane na nižem nivou, možda bi u sledećem nivou pregoreo, pa je na kraju ispao pametniji. Ne znam dokle sežu moji dometi, trudiću se što dalje.

Koliko života živi jedan glumac, koliko se oni sukobljavaju a koliko dopunjuju?

U glumi je predivno to što je sve dozvoljeno! Sve najgore može izaći iz nas, za šta dobijamo aplauz, jer je skriveno iza tog lika. Verujem da je sve to već u nama, pa iako ja možda doživljavam tuđe emocije kroz tuđe živote, to su zapravo moje emocije, koje samo nisu imale prilike ni okolnosti da se ispolje. Gluma je u tom smislu lekovita i oslobađajuća, jer imaš izgovor za neke stvari koje nisu baš moralno prihvatljive.

Ove godine nas očekuje premijera serije „Azbuka našeg života”, šta nam možete reći o njoj i o vašoj ulozi?

Moram priznati da sam na snimanju „Azbuke” najviše uživala. Potpuno mi je bilo jasno šta sam igrala, tako da nisam imala veliku tremu kao ranije, i prvi put sam dozvolila sebi da improvizujem i da se zaigram. Glumim devojku Martu Popović, koja studira u Londonu i čiji se roditelji razvode posle 25 godina braka. Koliko god da je odrasla, u toj situaciji ipak reaguje kao dete, pošto smo svi prava deca u nekim bolnim situacijama. Uživala sam u tim scenama gde bih se vraćala nekoliko godina u prošlost, poznati su mi ti odnosi u porodici i lako sam se prepustila.

U seriji „Kaljave gume” takođe imate zanimljivu ulogu, o čemu se tu radi i kada ćemo moći da je gledamo?

U „Kaljavim gumama” imam epizodnu ulogu, igram mladu trudnicu Goricu Popović, iz osamdesetih godina. Interesantno je to što smo snimali VHS kamerom iz tog doba, tako da će snimci biti zaista autentični, bez efekata. Zbog toga je snimanje bilo dosta sporije, jer smo prvo morali da snimimo scene, pa tek onda da pogledamo valja li taj materijal. Kao što se radilo nekada, eto tako sam doživela drugu epohu snimanja. Mislim da će publika moći da gleda seriju već na proleće.

Šta bi vam ove godine bio poseban izazov?

Želim filmsku ulogu! Ako je moguće, i više njih. Žudim i za kvalitetnim pozorišnim procesom, takođe, ako može i više njih i, naravno, za predstavom kao krunom tog divnog procesa. Mogu ovde nabrajati i sve uloge koje priželjkujem iz raznoraznih drama, ali trebalo bi nam još četiri stranice.

Ko je Miona Marković i šta njen život čini lepim i srećnim?

Ona je devojka u zreloj mladosti, koja je tek sada naučila da misli svojom glavom. Ali, biti svoj nije nešto što je osvojila, već je dugo, dugo osvajala i tek će osvajati i padati i posustajati, pa onda opet „Jovo nanovo”. Lepa je i srećna kad se okruži svojim ljudima, i kad se lepo jede i lepo priča i lepo ponaša, i kada se lepo đuska i kada se lepo zaigra.

Rekli ste jednom da ste se godinama borili sa sopstvenom nesigurnošću. Kako ste je pobedili?

Nisam je još uvek pobedila, uvek se rađa neka nova, ali bez psihoterapije ne bi bilo tako lako, mada uopšte i nije bilo lako. U stvari, da nema psihoterapije, taj proces bi bio mnogo mučniji i duži.

Kada analizirate lični i profesionalni razvoj, koliko su oni međusobno isprepletani?

Jedno bez drugoga nije moguće. Umetnicima je prevashodno potrebno životno iskustvo. Što sam ja lično bogatija, to će i moji likovi biti bogatiji, ja njima sebe pozajmljujem.

Šta je za vas ljubav?

Nezahvalno je za bilo koga da definiše ljubav. Moja prva asocijacija je „davanje” u najlepšem smislu – da dajemo, primamo i prepuštamo se, i da se ne bojimo to troje. Ljubav je glavni pokretač svega, pa i svoje suprotnosti, mržnje.

Koje osobine tražite u partneru?

Tražim bliskost i prepuštanje.

Verujete li u ljubav za ceo život?

Ljubav uvek postoji, mislim da se može menjati, ali nije potrošna roba.

Kako pronalazite i čuvate svoj mir?

Uz moje ljude koji su mi kompas. I tako što tražim doživljaje koji me raduju.

Pročitajte i ovo

Tekst: Milica Prelević

Izvor: Lepa&Srećna

Ovo ne smete propustiti

Komentari 0

Komentar je uspešno poslat.

Slanje komentara nije uspelo.

Nevalidna CAPTCHA

Najnovije