ŠTA JE LJUBOMORA I ZAŠTO SE JAVLJA: da li je dokaz ljubavi ili egoizma i otrov za svaku vezu

Pažljivo ste odabrali toaletu, bili kod frizera, našminkali se i, evo vas u restoranu na večeri sa svojim partnerom. Prigušeno svetlo, prijatna muzika, ljubazno osoblje, dobra hrana i vino.

Muka s ljubavlju – tako bismo pojednostavljeno mogli da je definišemo, ali psiholozi smatraju da ona ipak nema mnogo veze s tako lepim i plemenitim osećanjem kao što je ljubav.

Kada se jednom useli u vezu, ljubomora teško odlazi, a donosi patnju kako onome ko je oseća, tako i onome na koga se odnosi. Zato nije preterano reći da je ljubomora pravi otrov za svaku vezu. Poznati francuski psihijatar i psihoanalitičar Fernando de Amorim tvrdi da je ova emocija daleko od toga da bude znak prave, duboke ljubavi.

„Uveče kad pristigne s posla, večeramo i on legne, čim se uverim da je zaspao, preturim mu sve džepove, pretražim po mobilnom telefonu i tabletu. Dok se priprema za posao, pratim da li tog dana oblači nešto posebno, da li posvećuje više pažnje higijeni nego inače. Bilo kakvu promenu u ponašanju tumačila sam kao dokaz neverstva”, priča o svom iskustvu Marijel, jedna od njegovih pacijentikinja.

Međutim, ona je i jedna od retkih osoba koje su radi ljubomore potražile savet stručnjaka. Problem je u tome što je ljubomora vrlo vešt scenarista, sposoban da montira sve navodne znake u suludu priču, polazeći od nekih vlastitih zapažanja, što ponekad vodi u pravi triler. Pritom žrtvi ljubomore preostaje jedino da se pravda, opovrgava, pokušava da objasni, ali ništa ne pomaže: ljubomora ostaje.

„Volim je (ga) do ludila, ali mislim da me vara”‒ ovim rečima često započinje ispovest ljudi koji preživljavaju dramu izazvanu sopstvenom ljubomorom. Ljubomora je kao paranoja, kao psihoza, objašnjava ovaj psihoanalitičar. Ljubomorna osoba ubeđena je da je njen partner vara ili da je spreman za to, i od te ideje vrlo retko odustaje.

Sve se zapravo i odvija u glavi ljubomorne osobe. Kada jednom zauzme stav o tome da je prevarena, ona taj stav nastavlja da brani po svaku cenu, budući da je i sama žrtva sopstvene emocije. I tada počinju sumnjičavost, „uočavanje” znakova i njihovo tumačenje, što može izazvati ekstremne, iracionalne postupke, a ponekad  i nasilno ponašanje.

Prema De Amorimovim navodima, ljubomora neretko dolazi iz duboko potisnutog Edipovog kompleksa. Ako je dete bilo zapostavljano ili pak prezaštićeno, to će ostaviti posledice na njegov psihički razvoj. Takva osoba kasnije, kada bude u vezi, nesvesno u partneru traži roditelja, što je čini predisponiranom za razvijanje patološke ljubomore.

Događa se i da je dete ljubomorno na osobu koja je vrlo bliska s njegovim roditeljem, misleći da će ga ta osoba osvojiti i odvesti. Dakle, reč je o detetovom strahu da će biti ostavljeno, što kasnije u životu oživljava u odnosu s partnerom. I samo pronalaženje partnera predstavlja nesvesnu potragu za idealom roditeljske figure, što je uvod u razvoj posesivnosti, ljubomore i u sve probleme koji dolaze sa ovom emocijom, od opsesivnosti do depresije.

Psiholozi su saglasni u stavu da je odnos s roditeljima u ranom detinjstvu od ključnog značaja za detetov psihički razvoj. Ukoliko je neko odrastao u atmosferi nedovoljne pažnje i nedostatka ljubavi, utoliko to može kod njega razviti osećaj neprihvaćenosti i, posledično, uverenje da ga je teško ili nemoguće voleti, što je osnova za pojavu ljubomore. Nedovoljno ljubavi u ranom detinjstvu po pravilu kasnije dovodi do nedostatka samopozdanja, što otežava ili čak onemogućava razvijanje zdravih, skladnih odnosa s partnerom.

Oslanjajući se na iskustvo u radu s ljudima koji su prolazili kroz krizu ljubomore, De Amorim tvrdi da su joj podjednako skloni i muškarci i žene. Njene učestalost i jačina iste su kod oba pola, s razlikama u ponašanju. Kod žena, ljubomora najčešće izaziva histerične napade, ali i depresiju, dok kod muškaraca ima odlike paranoje i opsesivnosti, što je svakako teže stanje kada je reč o izgledima za izlečenje. Definitivno, ljubomora nije dokaz ljubavi. Ona je izraz sebičnosti i potrebe za uspostavljanjem kontrole i moći nad partnerom.

Kakve koristi imamo od toga da budemo maltretirani u ime ljubavi, pita se psihijatar Fernando de Amorim. Ljubomorna osoba ne želi da joj se nadoknadi manjak ljubavi, istinski ili umišljeni, već da nametne sopstvenu moć, što proizlazi iz potrebe za posedovanjem i egoizma. Pod izgovorom da je njeno poverenje izigrano, traga za dokazima da je prevarena. Ono što nikako ne želi jeste da bude ostavljena, iza čega se krije emocionalna zavisnost. Ljubomorne osobe obično ponavljaju svom partneru kako ne mogu da žive bez njega, kako ih plaši pomisao da ostanu same.

Međutim, ohrabrujuće je to što se ljubomora može lečiti. Dobar znak je kada se osoba obrati stručnjaku za pomoć, mada u početku obično smatra da je njeno ponašanje normalno. Na nama je, kaže De Amorim, da preispitamo odnos s roditeljima, zađemo u područje nesvesnog, da bismo otkrili prave uzroke tog osećanja. Zadatak psihoanalitčara je da osobu izvede iz te emocije tako što će je osloboditi emocionalne zavisnosti i uputiti kako da povrati samopouzdanje. Ponekad je savet da se veza prekine, pogotovu ako je postala iscrpljujuća, a obavezno ako je došlo do nasilja. Veza se može sačuvati, ali je neophodan rad s oba partnera, budući da je i žrtvi ljubomore često potrebna pomoć.

Tekst: Sonja Atanasijević

Izbor: Lepa & Srećna