Više od deset godina prof. dr Milan Milić bavi se racionalno-emocionalnom i kognitivno-bihejvioralnom terapijom (REKBT). Odnedavno, u radu s pacijentima primenjuje i istinu kao važnu „lekovitu supstancu”, piše Lepa i srećna.

– Tema istine i istinitog je novi momenat, proširenje pomenutog pristupa u formi implementiranja epistemoloških postulata. Epistemologija (grčki episteme – znanje i logos – razlog, govor, um, nauka) je filozofska disciplina koja se bavi istraživanjem znanja, njegovim izvorima i dometima odnosno kritičkim osvrtom na naše mogućnosti u tom smislu. Kako je znanje po definiciji „opravdano istinito verovanje” (Platon), verovatno naslućujete zašto je to važno za temu istine – kaže prof. dr Milan Milić, psihijatar i psihoterapeut, upravnik sektora u Klinici za psihijatrijske bolesti „Dr Laza Lazarević”, autor knjiga „2+2=4 Psihološki vodič za svaki dan”, „Ostrva svesti” i „Mudrac”. 

PROČITAJTE VIŠE:NAUČITE DA SE OPUSTITE: najlakši načini da se izborite sa stresom

Drugim rečima, za sve što tvrdimo da znamo treba da imamo opravdanje ili dovoljan razlog, to mora biti istinito i moramo biti uvereni u to. 

– Ako nešto od tih elemenata fali, to onda ne možemo zvati znanje. Na primer, kada vam se pokvari termometar u sobi a vi to ne znate, možete imati opravdanje i verovati da je temperatura 22 stepena, mada to nije istina i time nije znanje. Student na ispitu može slučajno zaokružiti tačan odgovor, što je onda istinito i on veruje u to, ali nema opravdanje, te nije znanje. Konačno, ljudi su stotinama godina verovali da se Sunce okreće oko Zemlje, čak su i mnogi tadašnji proračuni bili opravdanje za to, ali to nije istina i oni su, dakle, bili u neznanju. Koliko god vam ovo možda delovalo komplikovano, verujem da će većina ljudi razumeti poruku da mnogo toga što mislimo da znamo, u stvari ne znamo. Ispitivanjem, analizom, suočavanjem s neznanjem o sebi i svetu oko nas, pacijent i ja polako proširujemo njegovo znanje odnosno uvodimo istinu u njegov život – objašnjava naš sagovornik. .

Ljudi različito reaguju pri susretu sa istinom, od osećaja da su upalili svetlo u mraku u kom su živeli, do toga da se istog trenutka zatvore i maksimalno trude da je zaborave. 

– Imao sam slučajeve da pacijent kaže kako zna neku istinu o sebi, ali ne želi da je čuje od mene, pošto bi to bila konačna potvrda bolne spoznaje. Generalno, ljudi su ambivalentni prema istini, o čemu govori i izreka da „istina boli” ili da je „lekovita”. S jedne strane, niko ne teži bolu, ali isto tako svi žele da budu izlečeni i ta kontradikcija se vidi i u psihoterapijskom radu. Zato imate tipičnu situaciju da, kad god pitate nekoga da li želi da sazna istinu, skoro svako želi, ali kada dođu do nje, mnogi pokušaju da se vrate u stanje neznanja, faktički laži – tvrdi prof. dr Milić.  

Kliknite OVDE da pročitate nastavak teksta!

PageBreak

Malo ljudi živi u istini. Laž je čovekov izum, pošto je priroda ne poznaje: u njoj je sve iskreno, istinito, nevino. Tek s našim ulaskom u svet i potrebom da sarađujemo i komuniciramo, u njega je ušla i laž. 

– Dugo bi trajalo da detaljnije objašnjavam uzroke nastanka laži, samo bih rekao da je ona u određenoj meri nužna, ali je upravo ta mera sporna! Pritom, laži prema drugima imaju mnogo manju težinu za naše mentalno zdravlje od onih koje se odnose na nas same, te na njih treba obratiti posebnu pažnju. Tako se pokazalo da razni psihički problemi, pogotovo neurotični strahovi i depresija, mogu biti znak da je mera laži u našem životu prešla prag podnošljivog. Kao što riba ne može sebe dugo da laže kako joj prija da bude na suvom, tako niovek ne može živeti dugo daleko od sebe, u nekoj tuđoj koži, a da ne počne da se u njoj guši – navodi psihoterapeut.

Teško je doći do istine o sebi, iz barem dva razloga. Naše biće nije nam dostupno kao telo, ne možemo ga videti ni opipati, za njim se mora tragati. Uz to je potreban popriličan trud i terapeuta i pacijenta da se nagomilano neznanje ili lažno znanje o sebi i svetu razotkrije i raskrinka. Nije to mali zahvat, traži vreme i volju, što mnogi nemaju u dovoljnoj meri. 

– Često kažem pacijentima da je škola kod Platona trajala deset godina, pri čemu je učenike najviše podučavao kako da ispravno misle, dakle, nešto nalik onome što mi radimo na psihoterapiji. Danas je tako nešto teško i zamisliti, jer svi hoće brza rešenja. Nažalost, brzina i duhovni razvoj ne idu zajedno, pa efekti brzih tretmana nisu dugog veka. Čak i kada bi neko mogao da čita misli, prozre nečije biće kao skenerom i sve to stavi pred njega, šansa da ovaj to prihvati je minimalna, skoro nikakva. Možemo nagađati zašto je to tako, no izvesno je da istini treba vremena da bi bila potpuno spoznata i prihvaćena – tvrdi naš sagovornik. 

PROČITAJTE JOŠ: PSIHOTERAPIJA: Da li se plašite da odete kod psihijatra? Evo kada treba potražiti pomoć

Postavlja se pitanje zašto ljudi nisu spremni da se suoče sa istinom. Kako kaže prof. dr Milić, kada jednom nešto stvarno saznamo o sebi, praktično nije moguće da ostanemo na istom mestu, da ništa ne promenimo. Šta to znači? Mnogi od nas se u toku života prilično izvešte da sebe uspešno obmanjuju, pa kada jedna samoobmana više ne funkcioniše, zamenjujuje drugom i zadržavaju status kvo. Spoznata istina, pravo znanje o nečemu stavlja tačku na sve prethodno i tera vas da okrenete novi list. To ne znači nužno da nešto u životu morate da menjate, ali svakako se menjate iznutra. 

I upravo to je ono što boli, pošto podrazumeva da se neki snovi sruše, neki životni stavovi obesmisle, neke nade umru. Međutim, to je samo naizgled strašno, jer ne bi bilo urušeno da nije bilo trošno, te je samo smetalo, kao kvaran zub ili trun u oku.        

– Kada kažem da koristim istinu kao lekovitu supstancu, ljudi obično misle da ja saznam određenu istinu o nekom pacijentu i zatim mu to saopštim. Ponekad, i to retko, ide i tako, međutim, standardni pristup je da ja postavljam pitanja i navodim pacijenta da daje odgovore koji ga direktno vode istini. Taj metod postavljanja pitanja na koja se može dati samo jedan odgovor, što vodi jednom jedinom zaključku, naziva se sokratovskim dijalogom. To je ujedno i najbolji način saznavanja, pošto pacijent ne može osporiti ono što je sam zaključio. Metod je vrlo zahtevan, ali je isto toliko i kvalitetan – ističe prof. dr Milan Milić.  

Tekst: Žaklina Milenković

Izvor: Lepa i Srećna