SVE O VIRUSU OD KOJEG JE UMRLA MIRA FURLAN: Dr Delić detaljno opisuje bolest Zapadnog Nila

Virusu  Zapadnog  Nila  proteklih godina se nije pridavalo mnogo pažnje, da bi ova bolest izbila u prvi plan kada se saznalo da je poznata glumica Mira  Furlan preminula od posledica ovog oboljenja. Profesor  dr Dragan Delić, infektolog, ističe da je ovaj RNK virus dokazan daleke 1937. godine u krvi jedne bolesnice koja je živela u dolini Zapadnog Nila (Uganda).

– U drugoj polovini 20. veka, ovaj virus je prepoznat kao uzročnik endemske i povremene epidemijske bolesti u Africi i na Bliskom istoku. Prva epidemija dokazana je u Izraelu 1957. godine. Poslednjih decenija opisane su brojne epidemije u Južnoj Africi, Tunisu, Alžiru, Rusiji, Rumuniji, Italiji, Grčkoj, SAD, Kanadi... Dokazivanjem specifičnih antitela IgG klase u serumu na virus Zapadnog Nila, dokazano je da je 55 odsto stanovništva Afrike preležalo ovu infekciju, pet-šest odsto stanovništva Bliskog istoka i 2,6 odsto stanovništva SAD – napominje dr Delić.

Infekcija je prvi put dokazana kod naših bolesnika u junu 2012. godine, kada je Institut za virusologiju, vakcine i serume „Torlak” nabavio virusološke testove. Preduslovi za ovu virusnu infekciju postojali su i ranije: prisustvo migratornih ptica, postojanje vodenih površina, brojnost komaraca i postojanje humane populacije bez imuniteta protiv ove virusne infekcije. U prilog ovom stavu, govori i podatak da su naši istraživači kod 12 odsto testiranih konja u Srbiji dokazali prisustvo antitela na ovaj virus.

– Bolest se u našoj sredini javlja tokom leta i rane jeseni i povezana je sa periodom izražene aktivnosti komaraca. Inkubacija iznosi od tri do 14 dana. Infekcija kod 80 odsto zaraženih protiče bez simptoma, dok 20 odsto ima manifestnu formu bolesti sa brojnim ali ne i obaveznim tegobama i znacima kao što su povišena temperatura, glavobolja, gubitak apetita, mučnina, povraćanje, proliv, malaksalost, bolovi u mišićima i zglobovima, uvećane limfne žlezde, konjunktivitis i takozvana makulopapulozna ospa. Bolest je samoograničavajućeg toka i obično traje od tri do šest dana – ističe naš sagovornik.

Samo jedan od 150 zaraženih bolesnika ima najtežu, neuroinvazivnu formu bolesti sa razvojem meningitisa (zapaljenjem moždanica), encefalitisa (zapaljenjem mozga) ili poliomijelitisa (akutnom mlitavom paralizom).

– U Klinici za infektivne i tropske bolesti KCS-a najveći broj bolesnika (182) sa ovom najtežom formom, lečili smo 2013. godine, što je indirektno govorilo da je tada na teritoriji Beograda bilo zaraženo preko 27.000 stanovnika. Dokazani faktori rizika za ovu tešku formu su uzrast preko 60 godina, hronične bolesti kao što su dijabetes melitus ili arterijska hipertenzija, kao i imunokompromitujuća stanja (na primer, bolesnici sa transplantiranim organom ili tkivom) – kaže dr Delić.

Neuroinvazivnu formu karakterišu nagli početak bolesti („iz punog zdravlja”) sa povišenom temperaturom, jakom glavoboljom, poremećajem svesti, ispadom kranijalnih nerava (duplo viđenje predmeta, razrokost, nevoljni trzaji očnih jabučica, paraliza sedmog kranijalnog nerva…), slabost ili oduzetost mišića, tremor, nekoordinisanost mišića. Respiratorna nedovoljnost se viđa kod 30 odsto bolesnika, što zahteva višednevnu ili višenedeljnu mehaničku ventilaciju. Smrtnost se kreće oko 15 odsto.

– Izuzetno retko se kod infekcije ovog virusa javlja miokarditis (zapaljenje srčanog mišića), pankreatitis (zapaljenje gušterače), fulminantni hepatitis (teško zapaljenje jetre) ili retinitis (zapaljenje mrežnjače). Učestalost i ozbiljnost posledica, kao i njihovo trajanje, posle preležanog encefalitisa još nisu u potpunosti definisani. Nedavni izveštaji ukazuju da više od polovine bolesnika ima kognitivne poremećaje, smanjenu motoričku brzinu i spretnost – napominje dr Delić.

Antivirusna terapija ne postoji za ovu virusnu infekciju. Simptomatska i pomažuća terapija gde spadaju antipiretici, rehidratacija, respiratorna potpora, lečenje moždanog edema se podrazumeva. Vakcine, koje sadrže živ-atenuiran virus su u različitim fazama kliničkih ispitivanja.

Preventivne mere se svode na prekid transmisije ovog virusa, odnosno na eliminaciju najslabije karike, a to su komarci. Individualna zaštita se svodi na upotrebu repelenata, adekvatno oblačenje, izbegavanje boravka napolju u vreme najveće aktivnosti komaraca, isušivanje manjih stajaćih voda, postavljenje mrežica na prozorima...

Trebalo bi imati na umu da je do sada oko 3.500 virusa prešlo iz životinjskog sveta u humanu populaciju „preskočivši” barijeru vrste, i da u ovom trenutku u tom svetu ima preko 320.000 različitih virusa koji su na „listi čekanja”.

Izvor: Politika