Zova se bere u proleće, obično krajem maja ili početkom juna, kada su cvetovi potpuno rascvetani, mirisni i puni polena, ali pre nego što počnu da venu.
Najbolje je brati je po suvom i sunčanom danu, kada nema rose ni vlage, jer je tada koncentracija korisnih materija najviša.
Cvetovi se pažljivo odsecaju makazama ili se beru rukom tako da se ne ošteti cela biljka, a biraju se oni najčistiji i najzdraviji, bez oštećenja i insekata.
Nakon branja, zova se suši u tankom sloju, na prozračnom i senovitom mestu, nikako na direktnom suncu jer se na taj način gube etarska ulja i druge lekovite supstance. Cvetove je najbolje raširiti na papir ili pamučnu tkaninu, a ne na plastiku, i povremeno ih blago promešati kako bi ravnomerno gubili vlagu. Proces sušenja može trajati nekoliko dana, u zavisnosti od temperature i vlažnosti vazduha. Zova je potpuno suva kada se cvetići lako mrve pod prstima, a stabljike pucketaju kad se saviju.
Sušeni cvetovi se čuvaju u papirnim kesama ili staklenim teglama sa zatvorenim poklopcem, na tamnom i suvom mestu. Pravilno osušen i čuvan cvet zove zadržava prijatan miris i svetlu, krem boju.
Zova je korisna zbog svojih brojnih lekovitih svojstava. Najčešće se koristi za pripremu čaja koji se preporučuje osobama koje pate od prehlade, kašlja i zapušenog nosa. Može da pomogne da se izbaci višak sluzi iz disajnih puteva, kao i da podstakne znojenje, što sve pomaže telu da se lakše izbori sa infekcijom. Takođe deluje protivupalno, blago diuretično i podstiče detoksikaciju organizma. Pročitajte i kako se pravi sirup od zove.
BONUS VIDEO:
