Na obali četiri mora (2. deo)

Sve četiri zaćutaše. Na skoro potpuno praznoj terasi restorana najglasniji je bio šum mora.

Bilo je nemoguće boraviti u šatoru, ionako sasvim malom, tek da Iva i ja četvoronoške uđemo i legnemo na svoje vreće za spavanje. Ispred šatora takođe nije bilo prijatno, pa nismo imale kuda. Zato smo se pridružile bučnom društvu ispred najvećeg šatora, neposredno pored restorana u kojem smo se svi hranili, u centralnom delu kampa.

Bio je veoma prostran, jedan od najvećih kampova na Jadranskom moru u to vreme. I bio je ispunjen do poslednjeg mesta. Kada su sa prvom pojavom mraka ljudi iz održavanja pokušali da upale svetlo, bilo nas je mnogo koji smo odmah shvatili - da ćemo tu noć provesti u mraku. Kako je vreme odmicalo, bilo je sve jasnije da će, kad i poslednji zraci sunca zađu za užarena brda, taj žar ostati jedino osvetljenje u sasvim tamnoj noći, jer je zvezde pokrio gusti dim. I to je bilo zaista strašno, ali i nekako uzbudljivo i nikad doživljeno - ono što ja, kao što i same znate, volim više od svega!

- Znamo, draga - potvrdno šapnu Vera, prateći Anin sada tihi, ali sve uzbuđeniji ton.

- Atmosfera je postajala sve neobičnija... Kao u nekom filmu koji prikazuje svet posle nuklearnog rata, ljudi su teturali u potpunom mraku, sasvim nespremni na ovakvu situaciju u do malopre rajski lepoj okolini. Deo dana proveli su na plaži, i sada su pokušavali da se istuširaju i nađu neko mesto da se smire. Ali to nije bilo lako - tuševi i česme bili su u mraku, uzani put do njih u tami krivudav i pun prepreka. Retki su imali baterijske lampe, jer je kamp inače bio odlično osvetljen... Mrak je prekrio sve.

- A onda se pojavio on! - odjednom je prekide Iva. Očigledno nije mogla više da čeka da Ana u svojoj priči stigne do te tačke, nestrpljiva da još jednom sa njom zajedno proživi ono što se desilo.

I uzbuđeno dodirujući svoju čašu sa martinijem u kojem su se kockice leda već skoro sasvim istopile, unoseći se prijateljici u lice, zamoli je odlučno:

- Hajde, Ana, pusti kamp - pričaj nam o njemu!

- Da, on! - reče Ana tiho. - Prišao je gomili ljudi pred restoranom u kojoj smo i mi sedele i teško se naslonio na stub sada potpuno tamne visoke svetiljke. Videla sam mu samo obris - vitko telo, razbarušenu kosu i, samo u jednom trenutku na pozadini užarenih brda, profil u kojem sam odmah primetila nešto neobično mlado, gotovo dečačko. Uzdahnuo je teško, i istog trenutka svima nam je privukao pažnju.

- O! - uspravi se Jasna, a pletena stoličica pod njom tiho zaškripa. - I šta je bilo onda? Ko je bio on?

- Rekao je: „Sada vam je lako da sedite ovde i mirno razgovarate... Jedina muka vam je što nema svetla, ali i to će se srediti za nekoliko sati.” I rekao je: „Nemate pojma kako je bilo gore, u brdu... Kako je oko nas letelo užareno kamenje, kako je vazduh bio vreo!”- Spasilac?! - upade nestrpljivo Jasna. - Vatrogasac?!

- Zapravo ne - odgovori Ana još više spuštajući glas, odjednom nekako neobično tajnovita. - Bio je to jedan sasvim običan dečko, gost kampa kao i mi, koji je počeo da se razlikuje od „nas običnih smrtnika” u trenutku kada se sa još nekolicinom takođe običnih mladića dobrovoljno javio da sa profesionalcima gasi požar... To nam je ispričao pošto je seo sa nama, onako u mraku, dok smo razgovarali samo nazirući jedni druge.PageBreak- I mada je govorio hrabro - nastavi Ana svoju priču - i mada mu je glas bio čvrst i glasan, nešto u njemu odavalo je užas i napor pakla kroz koji je prošao tog dana, dok smo mi uplašene čekale na plaži da od nas otkloni opasnost. Možda je to bilo, a možda onaj obris njegovog zgodnog tela koji sam videla za trenutak, ne znam, uglavnom...
- Šta? - upita Jasna jer Ana zastade za trenutak.

- Uglavnom... kada se požalio da je sasvim uništio svoju novu belu „morsku” majicu u kojoj se zatekao kada je počela opasnost, čula sam samu sebe kako kažem: „Daj mi molim te tu svoju majicu, uzeću je i oprati, evo sad, odmah!”

- Molim?

- Ne znam ni sama šta sam htela time - nastavi Ana smešeći se. - Kao da sam odjednom osetila nekakvu obavezu da i ja nešto učinim njemu, da doprinesem nešto u opštoj opasnosti...

Nasmejala se samoj sebi onakvoj kakva je bila u toj noći.

- I tako - nastavila je - zapanjila sam sve prisutne, a posebno i dalje „nevidljivog” mladića, zatraživši da odmah skine majicu i da mi je da...

- Ana?! - takođe se zapanji i Vera.- Ah, Vera - okrenu se Ana njoj. - Ne možeš ni da zamisliš tu atmosferu, to mesto, taj trenutak. I zaista mi u nekoj drugoj prilici ne bi ni palo na pamet da tako odjednom zatražim od nepoznatog mladića, zapravo - da se skine...

- Pa da, zaista...

- Ali u drugoj prilici ne bi se ni desilo ono što se desilo. Jer, on je to odmah i učinio, poslušno kao pod naredbom, i ostao go do pojasa...

- Au! - upade i Jasna. - A ti, šta si ti uradila?!

- A ja sam lepo uzela tu majicu i krenula prema česmama na kraju kampa, teturajući po onom mraku. I odjednom, kao da su me sada konačno stigli celodnevni strah i neizvesnost, osetila sam kako mi se bolno steže grlo, i kako mi niz obraze polako klize suze... Potpuno nesvesna šta radim, žureći kroz mrak, plačući, nežno sam milovala majicu našeg nepoznatog spasioca.

- Oh, Ana... A on?

Ana je polako odrečno odmahivala glavom.

- On je stajao neko vreme i iznenađeno gledao u mrak, tamo gde je nestala Ana... - umeša se Iva na koju su gotovo zaboravile, a i ona je bila tamo. - A onda se naglo okrenuo u pravcu u kojem je otišla i, ponovo neobično glasno uzdahnuvši, ne obazrevši se više na nas, krenuo za njom...

Nekoliko trenutaka među njima je vladala tišina. Mirna na svom mestu, Vera je pomno posmatrala Anu, dok je Jasna polako pružala ruku prema njoj.

- Ali šta se tada desilo, draga? - upitala je, okrećući se za trenutak prema Ivi koja je sedela okrenuta moru, a onda prema Ani koja mu je sada sasvim okrenula leđa.

- Požar je besneo čitavo popodne, svi smo bili iscrpljeni... - nastavi Ana svoju priču. - Obe smo se iz sve snage trudile da izgledamo mirno, da se ponašamo zrelo i da budemo dorasle situaciji, i u tome smo i uspele, zar ne Iva?

- Ne znam za sebe, ali ti si izgledala kao da ti je to ko zna koji požar po redu... - odgovori Iva pokušavajući da u muk koji je nastao posle početka njihove priče unese bar trunku vedrine.

- Ah, a meni se činilo da se ti bolje boriš sa strahom - reče Ana. - Mene je užasno mučio još od prvog trenutka kad smo shvatile šta nam se dešava. I mislim da sam u tom trenutku, sa tim mladićem koji je među nas uneo vrelinu užarenog kamenja koje fijuče oko glave, i nezadrživog plamena koji proždire sve pred sobom - da me je nešto u njegovoj priči odjednom slomilo iznutra, i pustila sam te svoje suze da teku...PageBreak- Šta se desilo s njim? - ponovo radoznalo upita Jasna. - Nešto se desilo, vidim po vama, to nije sve, zar ne?

Ana i Iva se pogledaše.

- A i inače ne biste sada tako značajno ćutale - dovrši Jasna.

Iva blago klimnu glavom, ali ne reče ništa. Niko nije ni očekivao da ona progovori. Priča nije bila njena.

- Nisam odmah shvatila da je pošao za mnom... - zagleda se Ana preko sopstvenog ramena kao da je taj nepoznati mladić upravo tu, iza nje na morskoj obali. More je šumilo jednako mirno.

- Bio je potpuni mrak - kao da joj pomaže ipak izgovori Iva.

- Da, videli su se samo obrisi, i uska staza u travi koja je vodila do česme. Sa suzama koje su mi tekle niz obraze, videla sam još manje, i teturala sam tako gotovo slepa, više po osećaju nego po nekom planu - kuda zapravo idem.

- A u ruci si držala njegovu majicu? - upita Vera.

- Ah, i toga sam jedva bila svesna! Tek mnogo kasnije kad sam se sećala tih trenutaka, osetila bih pod prstima, kao da je stvarna, tu meku tkaninu koja se belasala u tami, zgužvanu i bezobličnu u mojim rukama... Nisam imala pojma šta ću zaista s njom.

I ona ponovo pogleda prema moru.

- Tek kada sam prišla česmi, začula sam iza sebe njegove korake. Glas mu nije bio onako odlučan i glasan kao tamo usred ljudi, već prigušen i mek.
„Zaista ćeš to učiniti?”

„Molim?” - trgla sam se i okrenula se.

„Zaista ćeš mi oprati majicu?” - pitao je sa prizvukom šale. „Ovde, sad, u ovom mraku?”

„Pa da... ” - promucala sam. „Naravno, sigurno... Pa zaslužio si, zaboga! ”

On se tiho smejao.

„Dok smo se mi tu krili kao miševi, ti si otišao u brdo, iako nisi vatrogasac, nisi ni razmišljao o tome, rizikovao si život... ” - bila sam uporna.

Ali onda mi glas odjednom zadrhta, i suze mi opet krenuše. Nije mogao da me vidi, bio je mrkli mrak, ali je očigledno čuo taj prizvuk u mom glasu.

„Hej, nemoj... ” - rekao je. „Ma nije bilo tako strašno... ”

I pružajući ruku, dotakao je svoju majicu da mi je uzme.

- A ti? - upita Jasna nestrpljivo.

- Ja sam je povukla natrag! - odgovori Ana i nasmeja se. - Ja sam se izmakla od njegove ruke, kao da hoće da mi je otme i kao da je moja! O, bože, stvarno sam bila poludela...

- Nisi ti poludela - umeša se Iva blago. - Sve je bilo ludo.

- Povukla sam se nekoliko koraka unatrag i leđima dotakla zid visoke česme iza sebe - nastavi Ana. - Držala sam njegovu majicu u rukama i plakala tako naslonjena, nesposobna da bilo šta kažem.

Prišao mi je polako i, još jednom prošaptavši: „Nemoj, ne plači”, pružio ruke prema meni. Pre nego što sam shvatila šta se dešava, privukao me je u zagrljaj.

- O, Ana! - zadovoljno uzviknu Jasna, a onda nestrpljivo nastavi. - Znala sam da je neka ljubavna priča!

- Zagrlio me je nežno i privukao mi glavu na rame. Samo mi je to još falilo - počela sam da plačem kao kiša! - priznade Ana pomalo postiđena. - Njegova majica koja se našla između nas, i koja me je jedina još delila od njega, umalo da konačno bude uništena mojim suzama!

- Jao, pa da, on je još i bio bez majice! - oštroumno zaključi Jasna, sva zarumenjena. Svojim dugim prstima obuhvati visoku čašu sa crnim vinom i uzbuđeno otpi gutljaj.
Ana je pogleda beznadežno.

- Jasno sam osećala miris njegove kože. Bio je tako nežan i svež, kao da se nije čitavo popodne borio s plamenom...

- Šta je bilo onda, draga? - sada upita i Vera. - Da li ti je bilo bolje?

- Tek kada je počeo da govori: „Nije tako strašno, dušo. Prošlo je. Sada je sve prošlo.”„Stvarno? Siguran si?” - pitala sam, a u stvari nije to bilo ono što sam želela da kažem, nisam više osećala strah.
„Ne brini, bezbedna si” - odgovorio je, kao da je čitav taj požar zapravo bio usmeren na mene, i kao da je moja sigurnost konačna potvrda da je sada sve u redu.
„Hvala” - rekla sam i vratila glavu na njegovo rame.

- Mmmm... - prokomentarisa Jasna.

Ali Ana to kao da ni ne ču.PageBreak- Polako je povukao svoju majicu u mojim rukama i otklonio tu prepreku među nama. Sada sam osetila njegovo telo sasvim uz svoje. Ruka mu je milovala moju kosu. Podigla sam glavu pokušavajući da mu vidim lice, ali ono malo svetlosti od užarenih brda u daljini dopiralo je iza njegove glave, tako da sam i dalje videla samo njegove lepe obrise.

- Da li je još nešto rekao? - upita Vera.

- Ne, samo mi je milovao kosu, gledajući me tako. Koliko je on video od mog lica ne znam, prišao mi je sasvim blizu, tako blizu da sam odjednom osetila da taj naklon prema meni, zapravo, i nije učinio samo da me vidi...

- Tačno - zaključi Jasna kao da je stajala pored njih.

- Poljubac - nastavi Ana i jagodicama prstiju dotače usne. - Bio je to najuzbudljiviji poljubac kojim me je neko poljubio, a nisam mu ni videla lice...

- O, Ana! - uzdahnu Vera.

- Da, zamisli, nisam mu ni videla lice.

Kao da je strašno ožednela od poljupca, Ana žudno otpi nekoliko gutljaja svog ledenog pića i pogleda Ivu.

- Znala si odmah, zar ne? - upitala je. - Kad si videla da me nema, znala si sve?

- Ne - odgovori Iva ozbiljno. - Da budem iskrena, nisam ni pretpostavila. A i kako sam mogla da pretpostavim - da ćeš otići na plažu?

- Na plažu?! - iznenadi se Jasna. - S njim?

- I dalje nisam uspela da ga vidim - odgovori Ana, nastavljajući. - Mada je na putu do plaže bilo nekoliko uličnih svetiljki, one su bile mrtve, i videli smo ih samo kao visoke stubove u mraku. Ali su nam bile putokaz.

Nisam se više plašila. Nisam plakala. Nisam razmišljala ni o čemu. Njegova ruka vodila me je ravnim putem prema plaži, pa onda preko šumnog, krupnog šljunka koji je šuštao pod našim nogama. Išao je napred da mi omogući što bezbedniji put.

- I niste razgovarali? - iznenadila se Vera.

- O, jesmo! - reče Ana. - Rekao je da se i on sam nasmrt uplašio kada je video vatru, ali da nije razmišljao ni za trenutak kada su pitali hoće li još neko dobrovoljno da krene u brdo. I rekao je da se zove Stefan, da je iz Novog Sada, i da je ovde sa prijateljima - sa zapravo trojicom prijatelja koji se sada sigurno pitaju gde je.

I smejao se što ne možemo da se vidimo, i na svetlosti užarenih brda pokušavao da razabere moj lik. Ali bi onda odustajao i svoje istraživanje nastavljao prstima, milujući me i ljubeći.

More je bilo crno kao katran. Nije bilo meseca da se u njemu ogleda, nije bilo zvezda da ga obasjaju, crni dim pokrio je sve. Samo po njegovom neprekidnom šumu znali smo da je tu. I kada smo se spustili na topli šljunak, i kada smo počeli da se sve strasnije ljubimo, jedino što sam još videla bila su ta brda u daljini. I znajući šta im se desilo danas, i kako su gorela kao baklje, i kako su nastavljala da gore služeći nam sada još samo kao sveće u toj noći, osetila sam da to ipak nije samo san iz kojeg ću se uskoro probuditi, i da su ta brda, i taj mladić koji ih je gasio i koji me je sada ljubio - zaista tu.

- Ljubav na plaži - reče Iva sa osmehom. - Ko je nije doživeo, nije doživeo more...

- A ja sam je doživela sa mladićem kojeg nisam ni videla.

Andrea Marok