Na malom ekranu odajete utisak vedre osobe, da li ste i privatno takvi?

Vrlo često pričam o prilično sumornim stvarima i neretko sam se pitala kako je moguće da me ljudi doživljavaju na potpuno drugačiji način. Onda sam shvatila da tu moju energiju ljudi dožive kao pozitivnu zato što je buntovna, prkosna, a to nikada ne ide bez vere. Zaista duboko verujem da smo mi na jednom parčetu zemlje koje može da živi dobro. Duboko verujem u to da sistem mora da funkcioniše, da postoje jasni razlozi zašto smo se mi udružili da živimo u jednoj zajednici, da mi to možemo da sprovedemo, da želimo da živimo po pravilima. Kada u to dovoljno verujete, onda je to ta energija. Zato je ona pozitivna, zato što ona veruje u pozitivne stvari. Zato, i kada pričam o nečemo što je suštinski problem, on deluje kao da je rešiv. A znate kada je rešiv? Kada verujete da rešenje postoji.

PROČITAJTE JOŠ: TV VODITELJKA LEA KIŠ ISKRENO O DEPRESIJI, STARENJU I KOMPLIKACIJAMA POSLE TRUDNOĆE: Čudo je što sam živa

Kada vodite emisiju, gledalac se oseća kao da se obraćate upravo njemu. Da li zamišljate neku osobu s druge strane ekrana?

Hronika koju radimo već dugi niz godina, u trenutku kada je nastajala, bila je zamišljena kao emisija u kojoj će se negovati lični odnos. U njoj su se obrađivale svakodnevne teme koje je iznosio jedan čovek, ali u kojima se prepoznavalo na hiljade njih. Kada o njima pričam, ja zaista i vidim ljude, sebe, komšiju, moju sestru, prodavačicu. Ja zaista živim taj život. 

Iako ste s Beogradom na ti, u vašoj ličnoj karti donedavno je bila upisana lazarevačka adresa, a tek pre nekoliko godina odlučili ste da se preselite, zašto?

Ništa u životu ne komplikujem previše. Nije ni Lazarevac preko sveta. Za posao koji sam ja radila u Hronici, smatrala sam da nije bitno odakle ga radim. To je emisija koja se gleda u celoj Srbiji, zato što su problemi kojima smo se bavili univerzalni. Za to što se nisam preselila, imala sam svoje razloge. Vrlo lične i sebične.

Jesu li vam deca to zamerala kada su bila mlađa?

Ne. Živeti u malom gradu je privilegija. Znam mnoge Lazarevčane kojima je Lazarevac mesto svih mesta. Bili su, prošli pa se vratili i zaključili da za njih nema boljeg. To je samo pitanje svake osobe i njenog ličnog osećanja gde se dobro i komforno oseća. Sticajem životnih okolnosti, pre pet godina ipak sam se preselila u Beograd, ali i dalje uživam u svojim odlascima u Lazarevac. Suštinski, na isti način sam posmatrala i volela Beograd iz Lazarevca i sada kada živim u njemu, s tom razlikom što sada jasnije mogu da osetim i neke njegove mane. 

Vaša ćerka živi u Njujorku, a i sin će uskoro otići iz kuće, plašite li se da ćete biti usamljeni? Zapravo, koliko često se osećate usamljeno?

Vrlo često se osećam usamljeno među svim ljudima. Podvlačim da sada ne pričam o svojoj porodici jer nju, pre svega, mislim na svoju decu, uvek stavljam na prvo mesto. Postoji razlika između samoće i usamljenosti. Samoća je vrlo potrebna jer je važno da se ljudi povremeno osame, da imaju neki svoj kutak i da tu samoću biraju. Nevolja je kada samoću ne birate. Kada samoću birate, onda ste vi u prednosti; kada samoća izabere vas, to je ona samoća o kojoj mi ne želimo da pričamo. A kada je reč o usamljenosti, možete biti okruženi divnim ljudima koje volite i koji vole vas, a da se ipak osetite usamljeno. Možda zato što ne mislite, ne posmatrate stvari u datom trenutku na isti način. Ne osećate isto. Ja se trudim da takvih trenutaka nema mnogo jer znaju da budu prilično bolni i depresivni. Svako ima svoje male mehanizme i trikove kako se protiv toga bori. Ja ne brojim godine, gledam u svoju decu koja jesu odsrasla, pametna i zrela, ali i dalje su moja deca i dokle god ja njih dožiljavam kao moju malu decu, čini mi se da nikada neću biti sama.   

Kliknite OVDE da pročitate zašto je prestala da se emituje Radina emisija "A sada Rada"!

Prethodna stranaNastavak članka