Opsesivno mršava? Šta izaziva anoreksiju i kako da je prepoznate

Anoreksija je poremećaj koji se dugo i teško leči. Nagli gubitak kilograma je znak za uzbunu.

VIŠE: Da li je i vaše dete preterani izbirač za stolom: AFRID je poremećaj u ishrani koji kod dece nije lako prepoznati

- Bolest počinje još u detinjstvu, a simptomi se pojavljuju sa ulaskom u adolescenciju, već u periodu od 12 do 14 godine. U poslednje vreme se javlja i kod starijih od 25 godina. Novije studije pokazuju da postoji genetska predispozicija, odnosno da se bolest nasleđuje poput depresije. Da li će neko da se razboli ili ne, zavisi od strukture ličnosti, temperamenta, karaktera osobe, porodične situacije. Ne postoji jedan uzrok, već svi ovi faktori moraju da se "poklope".

- Neposredni "okidač" za njen početak može da bude i običan odlazak na ekskurziju, letovanje, odnosno odvajanje od porodice, pa sve do smrti ili teške bolesti bliske osobe, gubitka roditelja, loše ocene u školi, nekada i prekid emotivne veze - objašnjava dr Marija Đurović, psihijatar u KBC Dr Dragiša Mišović.

Postoje dva tipa anoreksije:

1. Kod restriktivnog oblika osobe gladuju ili jedu vrlo malo i izbegavaju sve što im se čini da goji.

2. Drugi je bulimični tip koji podrazumeva da se devojke uzdržavaju od hrane, ali se povremeno prejedaju. Onda nasilno povraćaju, a neke od njih to rade čak i posle unosa malih količina namirnica.

Devojke sa bulimijom imaju normalnu kilažu i ciklus, dok anoreksične gube više od 25 odsto telesne težine, a izostaje i menstruacija. Bitno je napomenuti i da svaka promena u načinu ishrane tinejdžera jeste povod da posumnjate na ovu pošast.

"Pro-ana" (ponosna što sam anoreksična) je način života koji podržava ovu bolest i tvrdi da je to stvar slobodnog izbora. Na forumima i stranicama ovog "pokreta" devojke mogu da nađu savete kako da se "očiste", smršaju i izbegnu lečenje. U SAD su zakonom zabranjena sestrinstva na koledžu koja propagiraju anoreksiju.

- Roditelji bi trebalo da obrate pažnju ako su devojčice do juče jele čokoladu i čips, a onda odluče da se hrane "zdravo", pa "izbace" slatkiše, hleb, sireve, testenine i sve ono što misle da goji. Obratite pažnju i kada se žale na mučninu pre ili posle jela, da su im porcije velike, ako seku hranu na sitne komadiće ili im obroci traju dugo, pogotovo ako ih prisiljavate da jedu. Loš je znak i ako izbegavaju hranu, kažu da su jele u školi ili kod drugarice.

- Neke od njih počinju da vežbaju, često i odmah nakon obroka, samo da potroše kalorije, jedu u sobi, kriju se... Ako sve ovo prati i gubitak na težini, u pitanju su jasni signali za anoreksiju - napominje sagovornica "Života plus". Žrtve ove bolesti sebe vide kao debele, a u stvari su premršave, pa im se "mrvice" na tanjiru čine kao gomila hrane.

- Kada je neko hronično izgladneo, nema adekvatnu sposobnost rezonovanja. Anoreksija je slična fobiji, a osnovni simptom je strah od hrane ili debljine. Kao što se neko plaši lifta ili aviona, pa ih izbegava, tako i one ne jedu da se ne bi izlagale strahu. Važno je da roditelj sve ovo ne shvati kao detetov hir ili bezobrazluk, jer niko nije izabrao da bude bolestan - naglašava psihijatar.

Do gubitka menstruacije dolazi usled gubitka telesne težine, pa su često ginekolozi ti koji prvi posumnjaju na ovu bolest. U većini slučajeva, posle vraćanja kilograma u normalu, devojke dobiju ciklus. Zato je stav psihijatrije i savet ginekolozima da ne treba žuriti sa hormonskom terapijom.

Kad primete koliko je dete smršalo, uspaničeni roditelji traže hitno lečenje. Posle saznanja od čega im ćerke boluju osećaju krivicu, traže uzroke. Na kraju prihvate dijagnozu, što često nije slučaj s njihovim mezimicama.

- One ne misle da su bolesne i da im je potrebna pomoć. I dok se one devojčice koje boluju od bulimije stide bolesti, anoreksičarke se svojom ponose, koliko god to paradoksalno zvučalo. Ona im pruža osećaj nadmoći nad sopstvenim telom, a time i nad okolinom, dok se ispod toga krije ogroman strah, krivica i depresivnost koja se izgladnjivanjem pretvara u doživljaj kontrole - navodi doktorka.

Lečenje u proseku traje od dve do šest godina i može biti ambulantno i hospitalno. Smeštaj u bolnicu je neophodan kada pacijent ima veoma malu težinu, pa je potrebno da se telo što pre oporavi.

- Prvi korak u lečenju je da se promene navike u ishrani, uvedu obroci, smanji fizička aktivnost i da se prestane sa povraćanjem. Kada se težina popravi, na red dolazi psihoterapija i rad na razlozima koji su doveli do bolesti, poput niskog samopouzdanja, nesigurnosti, doživljaja neadekvatnosti... Devojčice su nepoverljive, pa je teško napraviti kontakt i stvoriti odnos poverenja, kako bi mogle da pričaju o sebi, svojim osećanjima, strahovima, problemima.

VIŠE: Srećni tinejdžeri odrastaju u srećne ljude

Sve to ide postepeno i mukotrpno. Tada pričamo o načinu na koji doživljavaju sebe i okolinu, o njihovom odnosu sa majkom i porodicom. Cilj je da razumeju svoje ponašanje, jer sve to što rade sa hranom je sipmtom, a uzroci su nešto drugo. Potrebno je da shvate šta im se događa i odakle to potiče, da upoznaju i razumeju sebe i žive u skladu sa time ko su i šta su - poručuje dr Đurović.

U lečenju, koje često traje veoma dugo, potrebno je mnogo strpljenja. Dešava se da prođu i meseci dok se ne dođe do nekog pomaka.

- Zbog otpora koji imaju prema terapeutu i samom izlečenju, ove devojke su veoma problematični pacijenti. Zato je važno bolest prepoznati u što ranijoj fazi, u kući ili od strane lekara opšte prakse i pedijatra, jer je tada i lečenje efikasnije - poručuje dr Marija Đurović. Prema statistikama, na svakih 200 devojaka jedna oboli od ove bolesti, dok je taj broj kod muškaraca deset puta manji (uglavnom je reč o pripadnicima gej populacije).

Osobama koje imaju nisko samopouzdanje i samovrednovanje, modna industrija nudi vitke žene koje propagiraju lep život i bogatstvo. Zato ne čudi što kod nekoga ko je mlad i nesiguran, ideja "ako ja budem takva sve ću to imati" rađa želju da bude deo tog "lep, mršav i uspešan" sveta.

Izvor: Novosti.rs