NEŽNA I JAKA BEOGRAĐANKA: Marija Aleksić, direktorka Muzeja afričke umetnosti sa uspehom radi na približavanju daleke kulture našoj javnosti

Direktorka Muzeja afričke umetnosti u Beogradu dr Marija Aleksić afirmisani je stručnjak za menadžement u kulturi. Kao rukovodilac ove, po mnogo čemu specifične, institucije, doprinela je promociji i približavanju afričke kulture i umetnosti našoj publici. Za ovu istovremeno snažnu i nežnu damu iz muzejskog života prestonice, nenametljivu u formalnom predstavljanju, od puke titule mnogo su važniji stručnost i posvećen rad.

Izazovi su brojni, ali nisu nepremostivi, a ono što se beleži jeste krajnji rezultat. Vreme u kome smo se obreli nije preterano naklonjeno kulturnim sadržajima, i to nije karakteristično samo za našu sredinu. Sve se pretvorilo u besomučnu jurnjavu za „velikim brojkama”, bilo da govorimo o novcu, rejtingu, lajkovima bilo - u našem slučaju - o posetiocima. Izazov je kreiranje kvalitetnih programa kojima ćemo privući i zadovoljiti publiku, bez spuštanja nivoa i podilaženja najnižim ukusima...

Za mene su najvažniji posetioci, koji ne odlaze iz muzeja sa osećanjem da su uzalud potrošili vreme i novac, već sa željom da dođu ponovo. Neki od njih prosto se iznenade kada vide kakvu zbirku artefakata iz zapadne Afrike čuva naš muzej, neki se zabave igranjem mankale, pojedini uče svahili ili upoznaju kulturnu istoriju staroegipatske civilizacije, dok najmlađi s našim kustosima crtaju, vajaju...

Po čemu je beogradski muzej specifičan u odnosu na ostale muzeje tog tipa u Evropi?

- Mnogo toga „specifičnog” utkano je u temelje ovog muzeja, počev od same ideje o formiranju jedne ovakve zbirke, nastale u srcima bračnog para Pečar sedamdesetih godina prošlog veka, preko njihovih zanimljivih svedočenja o poreklu i nastanku predmeta koji danas čine deo naše stalne postavke, o ritualima u kojima su upotrebljavani, o tome kako su prikupljani i kojim su sve putevima dospevali u Beograd.

Koji su glavni aspekti interaktivnosti Muzeja i kako ste uspeli da zainteresujete širu javnost?

– Prošlo je vreme kada su muzeji bili sami sebi dovoljni, kao hermetički zatvoreni prostori okrenuti isključivo prošlosti. Dug je niz aktivnosti koje smo organizovali u želji da olakšamo upoznavanje druge kulture. Sa vrtićima i školama imamo izuzetnu saradnju, srednjoškolci rado provode raspust na našim mini-kursevima, korisnici gerontoloških domova su nam redovni gosti, a i mi kod njih često organizujemo radionice koje imaju izuzetan odziv.

Takođe, i sa predstavnicima civilnog društva imamo veoma dobro iskustvo (upravo pripremamo mural koji će oslikati migranti iz izbegličkih centara), dok smo s matičnom Opštinom Savski venac realizovali mnoge besplatne programe, na zadovoljstvo naših komšija.

Foto: Zorana Jevtić/redakcija zahvaljuje psu Baku i njegovom vlasniku na saradnji

Da li smatrate da je ženama na rukovodećem mestu kod nas teže nego njihovim muškim kolegama?

- Ne mislim da pitanje pola može da oteža ili olakša obavljanje bilo kog posla, pa ni mog. Igrom slučaja, od osnivanja Muzeja do danas na mestu direktora bile su samo žene. Nisam imala problema zbog toga što sam žena rukovodilac. Poneki nesuvisli komentar na račun godina, izgleda i slično - dešavalo se, ali sam naučila da na to ne reagujem. Poznajem mnogo lepih, sposobnih, mladih ili manje mladih žena, koje svojim radom i rezultatima nimalo ne zaostaju za svojim muškim kolegama, a da pritom ne traže nikakve povlastice ni beneficije. Radim najbolje što mogu i umem, u interesu ove kuće i u uslovima koji nisu laki ni za muškarce ni za žene.

Šta biste poručili mladim ženama koje žele da ostvare uspešnu karijeru i istovremeno formiraju zdravu porodicu?

- Svi smo mi različiti, imamo drugačije potrebe, želje i prioritete. Ono što mogu da poručim mladim ženama jeste da ne čekaju „pravi trenutak” da se zaposle, zaljube, zasnuju porodicu. Tako nešto ne postoji, nikada nam neće biti baš sve potaman i po meri, a desi se da život prođe pored nas dok mi pravimo planove za nekevelike stvari...

Šta je za vas merilo uspeha?

Imati meru u svemu - to je uspeh. Mada zvuči lako, to nije lako dostići. Moj sin je nedavno napunio osamnaest godina, a ćerka jedanaest. Oni su moj najveći uspeh, sve ostalo je trenutno, prolazno. S njima, mojim roditeljima, sestrom i njenom decom provodim svaki slobodan trenutak. Ponekad se svađamo, ponekad plačemo zajedno, češće se smejemo, ali se volimo, čuvamo i podržavamo. Nadam se da će jednog dana imati razloga da budu ponosni na mene... Sunce (n)ovog dana je uspeh. Sreća. Osmeh. Zagrljaj. Ljubav.

Izvor: Lepa&Srećna