Mitske biljke Srbije: smilje briše bore sa lica i leči neplodnost

Devičansko bilje koja podstiče nicanje paradajza i štiti od napada bakterioza: zašto cveće smilje ne vene, čak ni kada je ubrano 

Za biljku H. arenarium, ali i neke druge biljke iz ovog roda koriste se sledeći nazivi: everlast (english); l’immortelle (français); бессмертник (русский); Ovo poetično i pomalo misteriozno ime biljka duguje svom specifičnom odnosu sa vremenom: naziva se „besmrtnom“ zato što nikad ne vene, čak ni pošto je ubrana. Smilje ima reputaciju da može da izbriše tragove vremena na licu, verovatno su zato kozmetički anti-age preparati na bazi ove biljke popularni kod pripadnica lepšeg pola.

H. arenarium je 10-30 (50) cm visoka biljka, sa uspravnom ili ustajućom stabljikom sivkaste boje zbog obilja vunastih dlačica. Listovi su јој brojni i duguljasti, takođe vunasti, a cvetovi su zlatnožuti. Biljka raste na peskovitim i suvim travnim mestima, a cveta od jula do oktobra. Iz smilja se dobija smolast aromatični ekstrakt arenarin, koji se koristi u poljoprivredi i hortikulturi. On ima osobinu da zaustavlja razvoj mnogih mikroorganizama na biljkama, stimulira nicanje paradajza i štiti biljke od napada bakterioza. 

Primena smilja u tradicionalnoj medicini je raznovrsna. Osim što zaustavlja krvarenja i sprečava stvaranje krvnih podliva, deluje regenerativno, protivupalno i antioksidantivno, smanjuje nivo holesterola, ublažava bolove i snižava krvni pritisak. Izvrsno je sredstvo protiv hroničnog umora, iscrpljenosti i oslabljenog imuniteta, a koristi se i u lečnju žuči za izbacivanje žučnog kamena i mokraćnih kanala.

Upotrebljava se i u terapiji bolesti pluća, organa za varenje, kao i spoljašnjih rana. Ulazi u sastav mnogih čajnih mešavina za lečenje hroničnog bronhitisa i kaplja. Neželjena dejstva su retka, može da izazove alergiju ili kontaktni dermatitis.

U srpskom narodu smilje je prevashodno devojačko, devičansko bilje. Kao takvo ne dolikuje udatim ženama. O tome govori narodna pesma „Smilj se tuži na nevjeste“. 

Oj Lazare, livadare!

Ko ti dade tu livadu,

Oko kraja pokošenu,

A u sredi smilj rodio?

Lepo cveće, al’ je retko;

Poslaše me da ga berem:

Za dan, za dva – gde struk, gde dva,

Za nedelju jedva kitu,

I ta kita progovara: 

Ne dajte me nevestama,

Neveste me ružno nose:

Danju nose za šamijom,

A u veče čedu dadu,

Čedo mene u pra baca.

Te ja cveće većma venem. 

Podajte me devojkama,

Devojke me lepo nose,

Lepo nose, pa s’ ponose:

Danju nose za smiljevcem,

A u veče u čašicu,

U čašicu, u vodicu,

Te ja cveće većma cvatim.

U ovoj pesmi pominje se i kapa smiljevac. Ova naročita kapa se pravi od smilja i drugih biljaka i ima apotropajsku moć (apotropajon dolazi od grčke reči koja znači amajliju, sredstvo protiv nesreće, uroka). Nju treba da nose devojke, kao i mlade neveste četrdeset dana posle udaje, ili dok ne zatrudne. Kada svatovi dolaze po devojku, ona treba da pogleda mladoženju kroz venac napravljen od smilja i bosiljka. Potoji verovanje da  ukoliko žena ne može da rodi, treba joj staviti venac od smilja na glavu pa će roditi.

Interesantna je legenda o nastanku smilja (i bosilja), opevana u pesmi „Bog nikom dužan ne ostaje“. U njoj snaja iz ljubomore lažno optužuje zaovu, najpre da je zaklala bratovog konja, zatim sokola i na kraju čedo u kolevci. Uzalud se sestra kunula bratu:

Nisam, brate, života mi moga!

Života mi i moga i tvoga!

Ako li mi ne vjeruješ kletvi,

Izvedi me u polje široko,

Pa me sveži konjma za repove,

Rastrgni me na četiri strane.

Al’ to bratac seji ne vjerova,

Već je uze za bijelu ruku,

Izvede je u polje široko,

Priveza je konjma za repove,

Pa ih odbi niz polje široko.

Đe je od nje kaplja krvi pala,

Onđe raste smilje i bosilje;

Đe je ona sama sobom pala,

Onđe se je crkva sagradila.

No ubrzo se snaja teško razboli, i kako ne uspeva da dobije oprost, zahteva da i nju vežu konj’ma ze repove. Ali iza nje ostaju drugačiji tragovi:

Đe je od nje kaplja krvi pala,

Onđe raste trnje i koprive;

Đe je ona sama sobom pala,

Jezero se onđe provalilo,

Po jezeru vranac konjic pliva,

A za njime zlaćena kolevka,

Na kolevci soko tica siva,

U kolevci ono muško čedo,

Pod grlom mu ruka materina,

A u ruci tetkini noževi.

U narodnoj poeziji se smilje najčešće javlja zajedno sa bosiljem ili koviljem. Smilje koje niče po sokaku predstavlja adinaton (grč. αδύνατος – nemoguć), stilsku figuru u kojoj se hiperbola dovodi do granice nemogućeg. U srpskom narodu ženska imena Smilja i Smiljana su još uvek popularna, a sreću se i muška imena Smiljan (Banjac) i Smiljko (Kostić).

Tekst: Dr Ivan Vucković

Izvor: Radionica prirode

Literatura: Tucakov J. (1997.): Lečenje biljem, ed. Izdavačka kuća “Rad”, Beograd; 

M. Gajić, str 45, Flora Republike Srbije VII, SANU, Beograd (1975), ur. M. Josifović;

Rečnik srpskih narodnih verovanja o biljkama – Veselin Čajkanović Srpska književna zadruga, SANU Beograd 1985