Toma Zdravković rođen je 1938. godine u Aleksincu, u siromašnoj porodici. Tokom detinjstva nije imao mnogo – osim duše prepune osećanja, koje je pretvorio u stihove.
Prvu publiku i razumevanje pronašao je u kafani, a sudbinu mu je promenilo poznanstvo sa Silvanom Armenulić. Ona je prepoznala njegov talenat i otvorila mu vrata muzičkog sveta.
Bežao je u alkohol i kocku. Iako je bio velika zvezda, nikada to nije bio u klasičnom smislu. Nije nosio skupa odela, nije se vozio u limuzinama, već je često išao peške. Bio je svoj – ranjiv, nežan, boem. Većina njegovih pesama bile su autobiografske, pune emocija i kafanske duše, često o neuzvraćenim ljubavima i bolu.
Kocka mu je često bila beg od stvarnosti. Govorio je: "Nikad nisam pio zato što volim alkohol… U tim krugovima kažu da sam najveća ovca koja se rodila za kocku… Jedne noći sam dobio oko 80 hiljada maraka i sve ih već sledeće izgubio."
Do 1972. godine uspeo je da potroši sav zarađeni novac i seli se u Ameriku, a potom u Kanadu. U Torontu se poslednji, četvrti put oženio i, pored ćerke, dobio sina Aleksandra.
Kada se vratio iz Kanade, ponovo je osvojio publiku. Dom sindikata u Beogradu bio je pun 20 večeri zaredom – ljudi su dolazili da slušaju ne samo pevača, već čoveka koji je preživeo sve ono o čemu peva. Iako mu je zdravlje bilo narušeno, nije odustajao od pesme.
Preminuo je 30. septembra 1991. godine, siromašan, tiho, bez pompe. Iza njega nije ostalo bogatstvo, ali je ostalo nešto mnogo vrednije – pesme, stihovi i glas koji se ne zaboravljaju. Pročitajte i kako je nastala jedina srećna fotografija sa Silvanom Armenulić.
BONUS VIDEO:
