Probe za predstavu Antigona u Narodnom pozorištu u Beogradu (čija je premijera bila 30. decembra 2012.) i višemesečni boravak u srpskoj prestonici (gde smo se i sreli), mladom crnogorskom glumcu Momčilu Otaševiću (22) došli su kao svojevrstan odmor.

Nije da ovde nema obaveza, ali ih je manje nego kada je kod kuće, u rodnom Cetinju. Tamo studira na četvrtoj godini Fakulteta dramskih umjetnosti, snima Budvu na pjenu od mora, radi u nekoliko pozorišta u Crnoj Gori - i nema mnogo slobodnog vremena.

Da li ste se navikli na brz tempo života u Beogradu?

- Živeo sam u Rimu, a i proveo putujući po dvadesetak dana u Beču, Minhenu i Parizu, tako da imam iskustva iz metropola. Bio sam ponosan kada sam pred polazak za Beograd, na pitanje roditelja: „Je l’ ti treba para?”, odgovorio: „Ne brinite, imam, zarađujem.”

U Crnoj Gori ste stalno u automobilu, a na ovaj intervju stigli ste gradskim prevozom. Kako to da Crnogorac u Beogradu ide pešice?

- Kad sam „dole”, kao da živim u kolima. U automobilu su mi rezervna garderoba, obuća, veš, četkica za zube, ma sve živo... Nedostaje mi auto, ali mi nije problem da se vozim taksijem kad imam novca, odnosno autobusom kad ga nemam ili kad tako želim. Sve to nema veze sa popularnošću, iako vidim da me putnici ponekad i čudno gledaju.

Kako je vaša porodica prihvatila vaš veliki uspeh i popularnost?

- Sve to je, u pogledu usklađivanja sa mojim novim obavezama, donekle promenilo i njihove živote. Dugo sam se dvoumio između arhitekture i glume. Jedne Nove godine u Rim su mi došli roditelji i sestra, a ja sam se „žrtvovao” i spavao u sobi sa tatom jer dosta hrče (smeh). Ležimo i pričamo, a on me pita: „Da li ti nešto fali - jakna, zimovanje...?” Kada sam odgovorio da imam sve sa njima, nastavio je: „Zašto onda ne radiš to što voliš, budalo jedna? Zgodan si i talentovan - upiši glumu!”

Ispričajte nam kako ste sa jednog trčali na drugi prijemni ispit.

- Umesto četiri sata polagao sam prijemni na arhitekturi u Rimu dva i po sata, da bih na ispit u Crnu Goru stigao trčeći na autobus, pa na voz i na kraju na avion. Kada smo po upisu na oba fakulteta pravili roštilj i slavili, mama i tata su me pozvali na stranu i upitali: „Šta si odabrao?” Odgovorio sam da je to gluma, a oni radosno dodali: „Bravo, sada znamo šta slavimo!”

U kratkom periodu desile su vam se uloge u Ledu, Budvi, a sada i u Antigoni. Imate li vremena za analizu ovih lepih događaja?

- Tek nedavno sam počeo da razmišljam na tu temu. Na kasting za predstavu Lukrecija iliti Ždero u Gradskom pozorištu u Podgorici kod Jagoša Markovića otišao sam mrtav umoran od snimanja filma i serije. Tada, a i kasnije mi se ponavljala slična situacija - da mi se posreći da dobijem ulogu kad sam rasterećen. Opustim se i izvučem najbolje iz sebe. Tako je bilo i sa Antigonom.

Kako izgleda vaš momački život u Beogradu?

- Moj kolega Božo, kod koga živim, i ja kuvamo kad stignemo i pravimo nedeljne ručkove za društvo. Teško se nakanimo da odemo u restoran, pa radije pojedemo pršutu ili nešto od hrane koju smo doneli iz Crne Gore.

Da li ste svesni da kao vaspitan momak svojim ponašanjem šaljete lepu poruku o današnjim mladim ljudima?

- Ja sam ovako vaspitan, radim sve stvari koje sam radio ranije i krećem se u istim krugovima. Možda se ljudima dopadaju moje ponašanje u privatnom životu, intervjui ili pojava uopšte. Ne znam šta se desi ljudima koje promeni popularnost - možda se iskvare jer iskidaju svoje živce?

Koju pesmu naručujete u kafani?

- U Skadarliji koju obožavam volim da čujem pesme Tome Zdravkovica, Tozovca, Cuneta Gojkovića... Omiljene su mi Svirajte mi tiho tiše, Svirajte noćas samo za nju, Ljiljana, a Žute dunje su specijalna želja za fajront.

Da li ste skromni?

- Mislim da jesam i da upravo iz te skromnosti dobijam uloge. Ne očekujem ih previše, a želim jako. Zvuči paradoksalno, ali tako je.

Nenad Blagojević