Hepatitis je svako akutno ili hronično zapaljenje jetre. Upala može biti virusnog porekla, a glavni uzročnici su različiti sojevi virusa hepatitisa od A do E. U zemljama Zapada najčešći izazivači upale jetre su virusi A, B i C. 

- Virusi B i C su po mnogo čemu različiti, ali kada dospeju u jetru i jedan i drugi izazivaju njeno akutno zapaljenje. Veliki problem javlja se zbog toga što 60% osoba zaraženih virusom B i čak 80% zaraženih virusom C nema nikakve prepoznatljive simptome (poput mučnine, povraćanja, tamne mokraće ili žutih beonjača) i ne prepoznaje da ima akutno zapaljenje jetre koje traje otprilike tri meseca. U nekim slučajevima bolest može da pređe u hronični oblik i dovede do komplikacija od kojih su najopasnije ciroza (hronično oboljenje jetre) i karcinom jetre - navodi prof. dr Dragan Delić, infektolog, direktor Klinike za infektivne i tropske bolesti Kliničkog centra Srbije.

Od čega zavisi da li će bolest napredovati?

- Taj proces zavisi od mnogo činilaca - godina, pola, konzumacije alkohola, prekomerne težine, masne jetre. Pa ipak, kod nekih se virus iz organizma jednostavno ne eliminiše, već kod njih bolest prelazi u hronično zapaljenje jetre, koje traje duže od šest meseci. Sam hronični virusni hepatitis jetre nije veliki medicinski problem. Zašto? Zato što jetra ima veliku rezervu. Odrasla osoba ima oko 1.200 grama hepatocita (ćelija jetre), a za više od 500 različitih funkcija jetre dovoljno je od 300 do 400 grama hepatocita. To znači da rad samo jedne trećine jetre može da zadovolji sve potrebe organizma. Druga stvar je u tome što jetra ima veliku moć regeneracije. Svaka ćelija jetre ima svoj život od oko 300 dana, a kada ona propadne, stvara se nova. Zahvaljujući ovim dvema osobinama, hronične bolesti u ovom organu ostanu neprimećene i proteknu uglavnom bez simptoma. Samo trećina pacijenata oseća malaksalost, ima slabiji apetit, zamara se... Ali ko se još zbog toga u današnje vreme javlja lekaru? Gotovo niko! Ovo se obično pripiše stresu, umoru ili lošoj ishrani. Tako da bolesnici uglavnom ni ne znaju da imaju hroničnu bolest jetre - ističe prof. dr Delić.

Kako se onda otkriva prisustvo virusa u organizmu?

- Budući da nema simptoma, prisustvo virusa u organizmu najčešće se otkriva slučajno, prilikom dobrovoljnog davanja krvi ili rutinskim uzimanjem krvi za biohemijske analize kada se otkrije povišena aktivnost serumskih aminotransferaza. Pacijent je u tom slučaju „zdravi” nosilac virusa, ali iako nema nijedan vidljiv simptom može da bude njegov prenosilac - objašnjava dalje Lisin sagovornik.

Na koji način se prenosi?

- Putevi ulaska virusa u organizam su poznati, ali kod 30% inficiranih ne može se utvrditi kako je došlo do infekcije. Velikom riziku od infekcije virusom C izloženi su prvenstveno intravenski narkomani i mladi koji se tetoviraju i stavljaju pirsinge. Potom osobe koje su dobile transfuziju krvi do 1994. godine, jer pre toga krv nije bila testirana na hepatitis C. Infekcija se može preneti i prilikom stomatoloških ili hirurških intervencija ili prilikom hemodijalize. Virus B je mnogo otporniji u spoljašnjoj sredini i najčešće se prenosi seksualnim putem. Od sto novoinficiranih kod polovine prenet je upravo na ovaj način, mada je moguće da se to dogodi i tokom stomatološke intervencije, prilikom tetoviranja, stavljanja pirsinga, akupunkture, ili sa majke na dete.

Šta se postiže terapijom?

- Suština terapije je da se eliminiše virus i time zaustavi dalji razvoj i tok bolesti. Sa hroničnim hepatitisom može veoma dugo i kvalitetno da se živi. Posle višedecenijske bespomoćnosti u lečenju hroničnog virusnog hepatitisa, to je sada stvar prošlosti. Ovog trenutka smo zaista u mogućnosti da na osnovu patogeneze (osnove) ove bolesti, sofisticirane virusološke dijagnostike, moćne kombinovane terapije koja sadrži obično dva a sada uvodimo i treći lek, potpuno eleminišemo prisustvo virusa C ili da prekinemo razmnožavanje kod virusa B. Kombinovanjem antivirusnog leka i imunomodulatora (pegilovanog interferona) kod većine pacijenata sa hroničnim hepatitisom C uspeli smo da eliminišemo virus iz organizma, a kod hroničnog hepatitisa B (koji nije moguće eliminisati) uspeli smo toliko da suzbijemo njegovo razmnožavanje, da se često dešava da se ne može dokazati prisustvo tog virusa u krvi. Važno je da se sa terapijom počne što ranije jer je tada i efikasnost mnogo veća - naglašava na kraju prof. dr Delić.

Da li postoji apsolutna zaštita protiv virusa koji izazivaju hepatitis?

Vakcina je apsolutna zaštita. Ipak, pošto je virus C sklon mutaciji, to je najverovatnije razlog što do sada nije napravljena vakcina. Vakcina protiv virusa hepatitisa B je jeftina, efikasna i apsolutno štiti. Ona je dobijena genetičkim inženjeringom i potpuno je prečišćena. To praktično znači da tu vakcinu proizvodi gljivica kvasca. Ona ne sadrži virus, već samo jedan protein a to je antigen koji pripada omotaču virusa hepatitisa B. Na taj antigen HBsAg organizam stvara HBs antitela. I ta antitela nas štite. Ako neko primi vakcinu danas, posle mesec dana i šest meseci, smatra se da je doživotno zaštićen. Vakcina gotovo da nema nikakve kontraindikacije. Neželjni efekti su potpuno mali i prolazni. Po našem zakonu sva deca se od 2002. vakcinišu prilikom rođenja. Takođe se preporučuje i vakcinacija tinejdžera pre nego što postanu seksualno aktivni. Ako sprovedemo vakcinaciju, apsolutno smo rešili veliki problem hepatitisa B i on bi mogao da bude stvar prošlosti. Zato je moja preporuka vakcina, jer je uvek i lakše i bolje sprečiti nego lečiti.

Načini prenošenja.

Virus B

  • seksualnim putem
  • stomatološke intervencije
  • tetoviranje i stavljanje pirsinga
  • akupunktura
  • sa majke na dete

Virus C

  • preko igle (narkomanski zavisnici)
  • tetoviranje i stavljanje pirsinga
  • stomatološke i hirurške intervencije
  • hemodijaliza
  • do 1994. preko transfuzije krvi

Vesna Stanimirović