OTKRILA SAM u 48. GODINI DA IMAM RAK DOJKE: Plakala sam samo jedanput, evo gde sam našla najveću pomoć

Kada joj je otkriven rak dojke, Jasmina Lukić se susrela sa svim poteškoćama kroz koje prolaze sve žene sa ovom dijagnozom. Od predrasuda, preko neupućenosti i nedovoljno sredstava za lečenje ove bolesti, Jasmina je odlučila da promeni ovo stanje stvari, pruži podršku svim obolelim ženama i podigne kolektivnu svest osnivanjem Organizacije “Evropa Dona Srbija”. Evo šta ona kaže...

One nemaju dostupne inovativne terapije. Zato je Organizacija „Evropa Dona Srbija”, čija sam jedna od osnivačica, pokrenula kampanju da se to promeni i da te žene dobiju neophodne lekove. Kampanju smo pokrenuli jednom pesmom „Život je vredan”, koju pevaju glumica Milena Vasić i pet žena lečenih od raka dojke koje su nazvane Neustrašive, a zahvaljujući muzičaru Dejanu Cukiću, koji nam je ustupio i preradio svoju pesmu.

Upravo smo i kampanju nazvali po toj pesmi. Želimo da podignemo svest javnosti o metastatskom karcinomu dojke i da skrenemo pažnju na nedostatak lekova za lečenje određenih podtipova ove vrste raka i da ukažemo na taj problem nadležnima koji donose odluku o stavljaju lekova na pozitivnu listu. To nije ništa novo, jer inovativni lekovi postoje skoro svuda u svetu, pa i u zemljama u okruženju. Zašto bi naše žene bile različito lečene u odnosu na one u drugim evropskim zemljama? Žene sa metastatskim rakom dojke nemaju vremena za prazne priče, njihov život je njima vredan, a svaki dan koji one provedu sa svojom porodicom je njima, njihovoj porodici i nama veoma važan.

Maligna bolest se ne najavljuje. Ona se pojavi sa nekim svojim simptomima. Sve pacijentkinje koje su dobile dijagnozu raka dojke bile su iznenađene kada im je lekar rekao o čemu je reč. Sve smo se isto zapitale: odakle to nama."

Na slici: Jasmina Lukić i princeza Jelisaveta Karađorđević

"Pogotovu je teško kada se to dogodi u trenutku kada su vam deca još mala, kada želite da napredujete u karijeri, kada imate mnogo obaveza. Onda vas sačeka ta dijagnoza i jednostavno ne znate šta da radite… To je vrlo težak trenutak. Nalazite se u neizvesnosti. Život vas jednostavno opominje i govori da niste posvetili dovoljno pažnje ni sebi ni sopstvenom zdravlju."

"I ja sam bila žena koja je dobila dijagnozu raka dojke dok sam bila u punoj snazi i zdravlju, sa dvoje dece, posvećena poslu, puna energije. Nisam razmišljala da to meni može da se desi. Čak mi to nije palo na pamet ni onda kada je moja majka operisana od iste bolesti. Kada sam odlazila kod nje u posetu u bolnicu, viđala sam dosta žena mojih godina. Onda sam rekla sebi da ne bi bilo loše da odem na preventivni pregled. Imala sam 48 godina. Tada sam saznala da imam istu bolest kao moja majka. Izašla sam iz Instituta za onkologiju i radiologiju Srbije i sela na klupu u park preko puta bolnice. Dugo sam plakala. To je bio poslednji put da sam zbog bolesti pustila suzu.

Posle uspešnog lečenja, dve i po godine kasnije, bolest se pojavila na drugoj dojci. Tada sam samo želela da što pre počnem da se lečim i da ozdravim, verovala sam lekarima. Uz njihovo razumevanje, dobru terapiju i moju volju uspela sam – danas sam tu.

Kada se ženi saopšti dijagnoza, dešava se da se prijatelji, poznanici, drugari polako povlače iz njenog života. Čak i bliski članovi porodice nekako izmiču iz njenog života. To se ne primeti odmah, jer smo okupirane lečenjem, terapijama, odlaskom na kontrole.

Verovatno se to dešava zbog njihovog straha i nepoznavanja malignih bolesti. Lično sam doživljavala da su se neke komšije izmicale dalje od mene kada bih prošla pored njih sa pitanjem da li je moja bolest prenosiva. Ranije je, zbog nepostojanja odgovarajućih lekova, maligna bolest značila smrtnu presudu. A ljudi se plaše smrti i razmišljaju da je bolje da se povuku iz života obolele osobe.

Često znaju da kažu: „A šta ja sa njom da pričam? Nemam šta da joj kažem.” Mi ne tražimo da nam neko nešto kaže, već samo da prijatelji budu tu i da vodimo neki normalan razgovor. Želimo da čujemo lepu reč, da pričamo o dobroj knjizi ili filmu, a ne samo o bolesti. Iako živimo u 21. veku, i dalje kod nekih ljudi postoji doza neznanja, jer razmišljaju da ako čak i pričaju o malignoj bolesti – mogu da „prizovu” njenu pojavu.

Kada sam prošla kroz lečenje, shvatila sam da u Beogradu ne postoji udruženje koje bi pružilo podršku pacijentkinjama obolelim od raka dojke. Nas nekoliko se okupilo i formiralo je Udruženje „Budimo zajedno” jer mnogo znači kada neka žena može da se posavetuje sa onima koje su prošle kroz proces lečenja. To udruženje vodila sam sedam i po godina.

Ali, imala sam viši cilj – da ne pomažem samo ženama Beograda, već da se zalažem za bolju edukaciju o raku dojke i savremeno lečenje žena iz Srbije, pa sam sa još četiri ekspertkinje osnovala Srpski forum protiv raka dojke, učlanile smo organizaciju u „Evropa Dona” koaliciju i dobile smo pravo nošenja imena „Evropa Dona Srbija”.

To je organizacija na nacionalnom nivou za borbu protiv raka dojke. Dosta smo postigli za četiri godine. Doprineli smo da pacijentkinje dobijaju specijalne grudnjake za nošenje spoljne proteze, da dobiju jednu vrstu inovativnih terapija za metastatski karcinom dojke, a pokrenuli smo i inicijativu da se besplatno na listu ortopedskih pomagala stave kompresivni rukavi i rukavice za limfedem.

Taj predlog još nije usvojen. Zajedno s drugim udruženjima iz ove oblasti pokrenuli smo novu inicijativu da se na listu stave terapije za lečenje podtipova metastatskog karcinoma dojke koje su potrebne za dve trećine pacijentkinja u Srbiji."

Tekst: Danijela Davidov-Kesar

Izvor: Politika