Prema rečima doktora Srđana Milovanovića iz Klinike za psihijatriju Kliničkog centra Srbije potrebno je da se oni, koji nisu u objektivnoj opasnosti, poput građana Beograda, Novog Sada, Niša, Kragujevca, drže saveta zvaničnih institucija, prenosi B92, a piše Tanjug 17. maja 2014. godine.

"Panika se širi kao vetar, a kada su u pitanju neproverene informacije strah čini svoje. Ona ne može da se lako reši, ali upravo zato treba osobama u strahu ukazati na pozitivne stvari, kao na primer da je veliki broj ljudi dobio pomoć, ali i da mnogi drugima pomažu", rekao je Milovanović za Tanjug. 

On ističe da je Srbija ipak organizovana zemlja u kojoj će biti hrane i vode za sve i da nema potrebe da ljudi prave zalihe osnovnih namirnica. 

"Država je tu da nam izađe u susret i pomogne svima. Ako i dođe do poremećaja u vodosnabdevanju imaćemo tačnu informaciju. Niko neće ostati žedan i sigurno niko neće umreti bez vode danas u Srbiji", istakao je Milovanović. 

Prema njegovim rečima, vreme je za akciju i pomoć, a ne za strah i podsetio da su sve zdravstveni centri u Srbiji, kao i psihološko-psihijatrijske službe, spremne za pomoć ugroženom stanovništvu. 

Asistent na Departmanu za psihologiju Fakulteta za medije i komunikacije magistar psihologije Ana Vlajković naglasila je da je potrebno verovati institucijama, poput Instituta za javno zdravlje "Batut", kada daju informacije o ispravnosti vode. 

Ona je u izjavi za Tanjug ocenila da su poplave u Srbiji katastrofalan životni događaj, koji će uticati na zemlju narednih godina, ali da je potrebno sačuvati optimizam. 

"Svojim bližnjima treba pomoći smirenošću i optimizmom. Ako je dete uznemireno potrebno je da najmirnija osoba u porodici zagrli to dete, da razgovara s njim. Isto je i sa odraslim osobama. S njima treba da razgovara onaj ko je najmanje uzmeniren i ko ima optimistički pogled na celu situaciju", smatra Vlajković. 

Prema njenim rečima bližnjima pod stresom treba ukazati na činjenicu da ipak postoji nada, da je, uprkos uništenju i žrtvama, sačuvano na hiljade života i da nije sve izgubljeno. 

"To je ono što se radi u intervencijama u ovakvim situacijama, ističe se da je najbitinijii život. Kada je 1995. bila operacija Oluja, kada je prošao taj prvi nalet, ljudi su najviše žalili za fotografijama, a ne za kućom ili imanjem. Žalili su za uspomenama i tako će biti i sada", rekla je Vlajković.