Najveći projekat u dosadašnjoj karijeri, najduže i najkorisnije iskustvo na snimanju i najbolje druženje sa kolegama. Ovako su ukratko mladi glumci Uroš Jovčić (24), Ivan Zekić (27) i Andrija Kuzmanović (29) koje ovih dana na desetine hiljada novih gledalaca gleda u krcatim bioskopima u filmu Montevideo, vidimo se, opisali rad na ostvarenju koje hrabrim koracima trči ka tituli filma decenije. Od početka snimanja prvog dela, preko serije i nastavka prošlo je više od četiri godine a oni sazreli kao glumci i kao ljudi, i prošli, kako kažu, dodatnu školu pred kamerom.

Uroše, kako su vama kao najmlađem glumcu u ovom intervjuu prošle ove godine?

Uroš: Kada smo počeli imao sam nepunih 20, a sada 24 godine. Sazreo sam uz Montevideo kao Peđa Vasić koji glumi Stanoja. Meni su i brkovi počeli da rastu (smeh). Šalim se malo.

Kako reagujete kada vidite svoju sliku na bilbordu?

Ivan: Nikad sebe nisam video na bilbordu.

Uroš: Ja sam video pola svog lica (smeh).

Ivan: Koji deo je upao (smeh)?

Uroš: Nos i deo brade (smeh).

Ivan: Da se uozbiljimo. Glumci nemaju objektivni utisak kad vide sebe. Neki mnogo vole da se gledaju, a neki ne vole uopšte. Uvek „jurim“ sredinu kako bih bio realan koliko mogu.

Uroš: Ja pratim Ivanov fazon - zlatnu sredinu.

Da li ste se poznavali pre filma?

Andrija: Većina nas upoznala se na snimanju. Počelo je kao upoznavanje sa novim kolegama, a završilo se sa dobrim prijateljima.

Na sledećoj strani pročitajte kako su se glumci pripremali za ulogu u nastavku filma Montevideo, kao i kako izgleda njihovo druženje iza kamera.

PageBreak

Da li je za ulogu fudbalera bilo neophodno da „nabacite mišiće“?

Ivan: Zahvaljujući filmu stekao sam nove navike, pre svega kada je reč o fizičkom radu na sebi. U mom neobičnom detinjstvu nije bilo mnogo sporta, pa se sad u ovim bitnijim godinama trudim da to nadomestim.

Andrija: Svi smo zajedno trenirali u teretani, a „Zeku“ i Bojana Krivokapića koji igra Gusara moram da pohvalim da su, kad god bih (a to je bilo veoma retko) otišao tamo, bili za spravama. Od kad znam za sebe aktivno igram fudbal, „Urke“ je uvek bio dobar, dok „Zeka“ nije imao dodirnih tačaka sa tim sportom i napredovao je najviše od svih.

Ivan: Pošto sam bio najslabiji od svih igrača, i moj najpredak je najevidentniji. Radom sam dostigao ono što je bilo potrebno.

Uroš: Moja teretana su jutarnja šetnja mog psa i gluma u desetak dečjih predstava u pozorištu Boško Buha. Pri tome sam fit i jedem samo zdravu hranu (smeh).

Viđate li se van promocije filma? Odete li ponekad u kafanu?

Andrija: Hvala vam što ste nas danas okupili, inače se ne bismo sigurno videli ove 2014. godine (smeh).

Uroš: Teško je okupiti 11 ljudi, ali se parcijalno viđamo.

Andrija: Volimo da idemo u kafanu ali ne da preteramo. Naša generacija se opušta i uz muziku i piće, ali verujem da u odnosu na starije generacije vodimo zdraviji život.

Andrija, pošto se vaš otac Radojica celog života bavi folklorom, da li pomažete kolegama oko izbora pesama i repertoara?

Andrija: Naravno. Kad sam bio mali, sa ocem sam išao po kafanama, tada sam pio borovnicu, a sada borovnicu sa kiselom vodom (smeh). Trenirao sam folklor pet godina i dobro mi je išlo, ali mi je nekako uvek bilo glupo da zbog oca koji je u tom svetu ostanem u njemu.

Andrija, da li volite da gledate sebe na televiziji i u bioskopu?

Andrija: Baš ne volim. Lepo se osećam kada vidim da smo kolege i ja dobro uradili neku scenu, a onda mi sve to izgleda čudno. U našoj profesiji nema mesta samoljublju ako želite da napredujete.

Jeste li se smejali u pauzama snimanja i na samom snimanju?

Uroš: Mnogo, nekad i previše. Stalno su nas opominjali „šta se smejete“, pa „šta se smejete“. Za ovih nekoliko godina toliko smo se zbližili sa ljudima sa kojima smo radili da su nam na neki način postali deo života.

Tekst: Nenad Blagojević