ŽIVOTNA PRIČA MARKA NIKOLIĆA: Voleo je život, uživao u ljubavi, hrani i glumi, a iako se jako trudio nije pobedio bolest

Rođen je u Kraljevu 20. oktobra 1946. godine, a glumu je diplomirao u Beogradu na Fakultetu dramskih umetnosti. U ranoj mladosti bavio se košarkom, fudbalom i biciklizomom, ali je osećao da je predodređen za scenu.

“U Kraljevu, gde sam se rodio i odrastao, kuvala je majka Leposava Nikolić koliko je stizala, jer je imala gomilu obaveza. Radila je kao glumica i učiteljica. Pravila je uglavnom srpska jela, a budući da je bila poreklom iz Sombora, rado je spremala i vojvođanske specijalitete. Pamtim njene šufnudle, koje su mogle biti predjelo ako su bile slane ili klasičan desert. Mi smo ih uglavnom jeli kao predjelo. Za Uskrs smo obavezno imali đevrek, ni nalik ovom turskom koji se danas nudi. Taj stari bio je od mekog, laganog testa, drugačijeg ukusa i narandžaste boje. Mene je zanimalo kako se prave stvari, bicikl i kola, pa i hrana.”

Upravo su hrana i sport obeležili njegovo odrastanje, a kada je prepoznao da je gluma njegov životni put, otputovao je u Beograd i upisao Akademiju.

“Isprva sam isključivo kupovao gotova jela u konzervi, otvarao ih i u njih umakao hleb. Posle, kada sam već zarađivao, iznajmio sam stan i doneo čuveni “Patin kuvar” koji je moj deda prota Marko, po kom nosim ime, poklonio majci. I danas ga čuvam. U tom kuvaru sadržani su svi recepti za domaća jela i svi počinju istom rečenicom da se na vrelom ulju izdinsta luk. Hranu sam spremao po njemu i po sećanju kako su to radile mama i baba. Boraniju bih, na primer, prvo sručio u vanglu, seo, stavio je u krilo i dobro očistio, onda kroz đevđir oprao, i tek potom prelazio na kuvanje. Ribu, koju sam ranije lovio i poklanjao prijateljima, tada sam počeo i da pripremam. Brzo sam naučio da riblja čorba nije nikakva filozofija i da se sasvim jednostavno kuva. Neko kaže da je potrebno ubaciti i petnaest vrsta ribe, međutim, nije tako. Dovoljne su dve-tri, ali zaista dobre i kvalitetne ribe. Ja obično stavljam soma, smuđa i šarana. Začini su neizostavni, naravno. Ne znam šta je problem s čovekom koji ne ume da napravi riblju čorbu,” pričao je Marko za portal Esspreso.

Kao student nije bio siromašan, ali već tada je iskusio čari velegarda i nije želeo da sputava svoju nemirnu prirodu. Uživao je u društvu lepih žena, kasnije se i tri puta ženio i dobio troje dece.

“Ko nije iskusio glad, ne zna da ceni hranu. Ja sam to osetio kada sam bio student. Nije da moji nisu imali i da mi nisu slali novac i namirnice, ali ja sam voleo da ludujem. Znao sam da ispratim devojku koja je živela na Zvezdari, a onda svratim u “Lion” i poručim tatar biftek. Konobari su prvo tražili da vide ličnu kartu, potom i da pokažem novac. Kada bih sve to učinio, dobijao sam ono što sam naručio i uživao u lepoj atmosferi i jelu, a zatim danima nisam imao ni za šta. Snalazio sam se. Kupovao sam za sitne pare kupone za studentske menze, dok sam se u kafanama “Bosna” i “Stari grad” hranio na bonove. Seo bih sa prijateljima, a konobarica bi nasula supu i stavila na sto korpu punu hleba. Posle bi došla druga da pita šta ćemo za glavno jelo. Bon su uzimali na kraju i mi smo to vrlo dobro znali. Umakali smo hleb u supu koja je obično bila preostala od prethodnog dana, samo malo dokuvana sa nešto rezanaca i začina. Pre nego što bi stiglo glavno jelo pobegli bismo noseći sa sobom ostatke hleba. Sutradan bismo to isto uradili u drugom restoranu. Kada bi mi moji poslali novac ili bi stigao honorar iz studentske zadruge od pranja prozora ili uređenja štandova na Sajmu, opet bih sve brzo potrošio.”

Često je na RTS-u repriza serije "Bolji život" i uvek je među najgledanijim formatima. Mnogima nije jasan fenomen Pavićeve serije, a Marko je uspeo u jednom od intervjua koje je dao za “Blic” da otkrije tajnu “formulu”. 

“Kad su teška vremena, najugroženija je porodica i srednja klasa. Serija je uspela isključivo zbog toga. Svaka generacija koja je gleda ima svog junaka. Najmlađi vole Bobu, neki posmatraju Violetinu karijeru, muž i žena, nedostatak novca, plaćanje računa... I danas je slično. I kad bi Siniša Pavić opet napisao nekoliko epizoda “Boljeg života“, opet bi u toj porodici Popadića postojali problemi” smatrao je Nikolić.

Žene su ga obožavale, a on je smatrao da je za njegovu popularnost kod žena najverovatnije zaslužna njegova javna profesija. Ali, otkrio je i svoj "zavodnički trik": ”Na primer, zamišljen si i gledaš u jednu tačku, a one se pitaju šta li ga muči, mora da je sav ispunjen duhovnostima kad je tako dubok i ume da pati. Bile su to neke folirancije, a sad je ostalo da se divim ženskoj lepoti i da ne žalim za svojom mladošću”.

Zbog čega su ga žene obožavale kako je govorio nikad nije otkrio, ali je napravio zanimljivu analizu.

“Ne znam, jer to nikad ne može objektivno da se proceni. Bio sam u specifičnoj situaciji, jer pitanje je da li bih sve isto prošao da nisam bio Marko Nikolić. Ipak, popularnost pruža veće mogućnosti pa možete da budete malo bezobrazni i slobodniji u pristupu. U suštini, dosta sam stidljiv i trebalo mi je mnogo vremena da osobi koja mi se sviđa priđem, pričao je za "Alo".

Iako je bio poznati glumac koga su žene volele, patio je, bile su to teške ljubavne muke.

"Kad je reč o duhovnosti i pravoj, iskrenoj ljubavi, nisam birao. Nije bilo bitno da li je poznata ili nepoznata ličnost, da li je umetnica ili sportistkinja, da li je visoka, niska, mršava, debela. Kad mi se nešto svidi u njoj, moglo je njih petsto da mi skrene pažnju kako nisam normalan, ne bi vredelo, jer ja sam sebi našao nešto što mi je interesantno. Ne znam da li na žalost ili na sreću, ali tri puta sam se ženio i imam troje divne dece iz ta tri braka. Ne mogu da kažem kako mi je žao što nisam imao deset žena i desetoro dece, bilo bi previše. Mada, ponekad kad moji naslednici imaju probleme, dođe mi da glasno pitam ko kaže da su deca radost i zašto se radujemo kad ih dobijemo! Celog života samo brineš, jer i kad su deca dobra, briga je valjda roditelju usađena. A deca to shvate tek kad i sami postanu roditelji".

Kada se razboleo, Marko o tome nije želeo javno da govori. Kasnije se ispostavilo da je gradskim prevozom išao na hemoterapije, sam je bio u svojoj borbi. Činilo se da je pobedio tešku bolest pa je tako posle dve godine lečenja mislio da je izašao kao pobendik i za "Glossy magazin" odgovarao je na pitanje da li se plaši bolesti.

“Izuzetno, preživeo sam to što sam preživeo i bio na samoj ivici života. I to je strašno. U ovakvoj situaciji nema nikakvih odbrambenih mehanizama kao što postoje za neke druge stresne slučajeve, pa da čovek može da se brani. Kad dođeš u situaciju da se suočiš s nestankom, više misliš na svoju okolinu, na porodicu, na psa, lepe trenutke koje ćeš propustiti, pecanje, Dunav, čamac... Možete da zamislite koliki je to strah kada od njega više ne pijem, ne pušim, ne jedem meso. Bio sam sladokusac koji je sebi spremao hranu, a danas takođe spremam, ali ono što moram da jedem. Više i nije toliko važno šta jedeš, već da jedeš na vreme, a ja imam i šećer, koji takođe ima taj zahtev zbog insulina. Ali, i pored svega toga, osećam se veoma dobro, pun sam duha, imam kondicije da radim.”

Ipak, Marko Nikolić nije izdržao, preminuo je 2. januara 2019. godine.

Svet poznatih nadohvat ruke. Sve goruće teme, aktuelna dešavanja i najsočniji tračevi na jednom mestu. Pridruži se Viber zajednici ŽIVOT POZNATIH i budi u toku svakog dana!

Izvor: Lepa&Srećna