-Ahhhhhh... – uzdahnula je zadovoljno, dok su je vešte ruke maserke opuštale i pritiskale vešto bolna mesta na vratu i ramenima – Vi ste čarobnica Vera!!
-Hahahahahaaa... – nisam Jovana, samo vas masiram.
-Eh, ali kako... – mrmljala je sebi u bradu – Da vas nema, trebalo bi vas izmisliti.
-Hvala vam Jovana, baš ste srce – maserka je bila polaskana – Kad mi pohvale dođu od nekog kao što ste vi, onda mi još više znače.
-Ih, pa nisam ja niko poseban...
-Kako niste, nemojte biti toliko skromni – odvratila je, utrljavajući mirisno ulje u njena bolna ramena – Vaš list čitam redovno, a naročito vaše članke i intervjue.
-Hvala vam Vera, to mi puno znači. Najvažnije mi je da čitaoci budu zadovoljni...
-Pa ne sumljam da jesu... Kod vas uvek nađem ponešto zanimljivo iz svih oblasti koje žene interesuju.
-Preneću to mom uredniku, biće veoma zadovoljan – nasmešila se.
-Obavezno... Kad smo već tu, mogu li da dobijem neku ekskluzivu šta ima zanimljivo u narednom broju?
-Hahahahaha..., naravno. Imaćemo intervju sa Bobom povodom humanitarnog koncerta koji će se održati u Beogradu krajem meseca.
-Stvarno??!! Auuuuuu!! – zviznula je tiho – To je moj omiljeni pevač, a bogami i muškarac – priznala je zaneseno.
-Zaista?! – nasmejala se – Preneću mu da ima ovde verne obožavateljke, mada on to već zna.
-Vi radite intervju sa njim! Jaooooooooooooo Jovana, blago vama - zavapila je – Kad bih ga ja upoznala... Ja bih verovatno ostala bez teksta, samo bih ga gledala ko omađijana...
-Hahahahaha... Vera, vi ste baš smešni. Ja na to gledam strikno poslovno i ništa drugo...
-Ma hajdete, molim vas, pa ko može da gleda u one njegove zelene oči striktno poslovno... A tek kad se nasmeši...
-Pa dobro, zgodan jeste, ali mene to ne zanima...
-Kako ne zanima?? Pa vi ste slobodna, mlada, lepa žena... Kako može da vas ne zanima??!!
-Pa, ne znam, ne razmišljam o njemu na taj način... – za trenutak je zastala i prisetila se kako je kao mlada devojka ludovala za njim – Davno sam prestala.
-Bogami, ako bude upotrebio svoj šarm, ne verujem da ćete ostati tako nezainteresovani... – smeškala se Vera.
-Ma, kakav šarm... Nisam ja za takve muškarce interesantna...
-Nemojte tako Jovana, takvu ženu svaki mušakarac može samo da poželi kraj sebe...
-Da, naročito majku sa detetom... To je dobitna kominacija za lov na muškarce – pomalo gorko je rekla – Ne mislim ja više na muškarce, najvažniji muškarac u mom životu je moj sin i za druge nemam ni vremena, ni volje...
-Dete je na prvom mestu, slažem se, ali imate i vi pravo na svoj život... Nemojte to da zaboravite...
Uzdahnula je. Činilo joj se da je to tema o kojoj nema šta da se priča.
-Izvinite, nisam htela da se mešam u vaš život... – izvinjavala se maserka.
-Nema veze Vera, ne smeta...
Na putu do kuće je razmišljala o razgovoru sa maserkom. Pitala se da li je možda zaista potpuno napustila svaka želja da ponovo bude sa nekim muškarcem ili je samo sebe zavaravala, plašeći se nečeg novog i nepoznatog.
Možda samo nije želela da izađe iz svoje sigurne zone u kojoj se osećala komforno i zaštićeno?? Možda nije bila dovoljno hrabra da pogleda istini u oči i prizna da je usamljena i da joj nedostaje ljubav, neko...? Možda se plašila da shvati da će jednom morati da prestane za se vezuje za muškarca koga više nema...?
Možda je strahovala da će je nova ljubav, ako se jednom preda i prepusti, ponovo povrediti...? Možda, možda, možda...
Odamahnula je rukom, kao da tera sve te neugodne misli od sebe, uključila radio u kolima i glasno zapevala.
Sastanak sa Bobom bio je zakazan za popodne u hotelu u kome je odseo. Njegov menadžer joj je objasnio da je tako za Boba najugodnije, jer nije želeo mnogo da izlazi u javnost. Naravno da se složila, kao da je i mogla drugačije. Dok je poslednji put listala svoje beleške, prelazila po ko zna koji put pitanja koja namerava da mu postavi i razgledala fotografije, pitala se da li zaista tako dobro izgleda i sada ili je za tako dobar izgled zahvalan sveprisutni photoshop...
Zelene oči i magičan smešak vukli su je da iznova razmišlja o vremenima kada su oboje bili mladi i na početku svojih životnih puteva...
Sa setom, koja je uvek obuzimala dok je razmišljala o tim bezbrižnim vremenima, sećala se kako je sa drugaricama pokušavala da se probije u prve redove do bine, samo da bi bila na nekoliko metara od njega.
Tada nije mogla ni da pretpostavi da će ga jednog dana upoznati i baš ona raditi ekskluzivan intervju sa njim...
Nasmešila se sama sebi i složila beleške. Imala je dovoljno vremena da sve pređe još jednom pre nego što krene.
-Blago tebi... – zakolutala je očima Renata – Kako je Bob zgodan!!
-Hahaha... – nasmejala se – Znam. Preneću mu tvoje pozdrave.
-Baš si bezobrazna! – ljutnula se – Ja nikad nemam sreće kod Radovana. Meni daje samo neke dosadnjakoviće...
-Šta da ti kažem... – raširila je ruke – Imam sreće!
-Baš imaš – klimnula je – Šta bih ja dala da sam na tvom mestu... – pogled joj je bludeo negde u daljinu.
-Hej, vrati se u stvarnost! – munula je laktom.
-Hmmm... - namrštila se – Pusti me bar da budna sanjam...
-Dobro, sanjaj, samo gledaj da te Radovan ne uhvati – smejala se – Znaš koliko mrzi nerad...
-Pa ja radim! – pobunila se – Samo sam malčice maštala o Bobu... – uzdahnula je žalosno – Moraćeš da mi prepričaš svaki detalj, jesi li me čula!
-Jesam, ne brini, tebi ću prvoj sve da ispričam.
-Normalno! – klimnula je – Jedva čekam...
-Hahahahah... – smejala se veselo – Ti si baš odlepila!!
-Nisam odlepila, ali da sam pored njega, verovatno bih samo blenula i ne bih znala šta da ga pitam... Tako je sladak....
-Eh, baš si blesava... Ja na njega gledam kao na posao, a ne kao na muškarca.
-Ih! Ti si operisana od osećanja, ali stvarno!! Pa ko može da ostane ravnodušan na takvog muškarca! Čovek je šećerlema!! Mmmmmmm.... - zadovoljno je mrmljala.
-E, sad je dosta zezanja Renata – prekinula je ozbiljnijim tonom – Idem da proverim da li je Ognjen sve spremio za popodne, ne želim nikakva neprijanta iznenađenja.
-Dobro draga – snuždeno je rekla – Ja ću da se vratim ovom mom robovanju ovde, dok ti uživaš...
Jovana zavrte glavom. Tipično za nju, pomislila je. Uvek se žali i kukumavči, radi najmanje i uvek se izvuče kad je gusto i gužva u redakciji.
Dok je išla niz dugačak hodnik, slušajući je odjek svojih koraka, nije ni bila svesna da zapravo razmišlja o Bobu. Prenula se kada skoro sudarila sa jednim od kolega, koji je upravo izlazio iz kancelarije.
-Oh, izvini... – osmehnula se – Nešto sam se zamislila...
-Nema veze, volim ja kada na mene nasrću lepe žene – našalio se i namignuo u prolazu.
-Sram te bilo – tobože se ljutnula – Nisam nasrnula, nego naletela...
-Dobro, meni je svejedno kako ti to zoveš... – smeškao se.
-Prebiću te Bane! – zapretila mu je prstom.
-Može i to, za tebe bih sve istrpeo – nastavio je veselo.
Odmahnula je rukom, shvativši da nema smisla nastavljati diskusiju. Bane nije propuštao nijednu priliku da joj stavi do znanja da mu se dopada, godinama unazad. Čak i dok je bila u braku. Kasnije, kada je bila slobodna, nekoliko puta je pozvao na piće, ali je ona to vešto izbegavala i izgovarala se obavezama oko deteta. Bane joj je bio simpatičan, ali ništa više od toga, zato nije želela da mu daje lažnu nadu. Ipak, on nije odustajao i koristio je svaku priliku da joj stavi do znanja da joj je uvek na raspolaganju ako se predomisli.
-Bane, Bane... – odmahnula je rukom – Kad ćeš se već jednom uozbiljiti?
-Nikada ... - namignuo je - Osim ako ne pristaneš da izađeš sa mnom na piće...
-Do viđenjaaaaaaaaaa!!! – okrenula se na peti i odjurila da izvrši poslednje dogovore sa fotografom.
Nastaviće se...
Još uvek nema komentara - sjajna prilika da pokreneš diskusiju.