Iza staklenih perli

- Zašto nisi?! - zavapi Gabrijela.

- Da... i kada smo otišli na Palić, ti si ostala u vili pod izgovorom da imaš glavobolju i da ti je neophodan odmor... Dušan me je potom odgurao do ivice jezera, skinuo mi cipele, a ja sam ga zamolio da me ostavi samog, znajući da će pohrliti tebi u sobu...

Netremice je posmatrala odraz lica svog supruga u oknu prozora koje se maglilo pod dahom izgovorenih reči. Toliko je meseci prošlo od tog događaja, a on je ćutao sve vreme...

Gabrijela je ostala bez reči. Nije mogla čak ni da jeca... suze su se tiho slivale niz njeno okruglasto lice i zadržavale na uglovima vitičasto povijenih usana. Njeno telo već je odavno dobilo nov izgled, a život koji je u njemu bujao svakim danom je postajao sve očigledniji. Zaokrugljen stomak nazirao se ispod strogo skrojene haljine sa oblom kragnom i visoko postavljenim strukom. 

Ona, dovedena sa nepunih četrnaest godina a sada gospodarica ove kuće, ona, koja je bila toliko prkosna i svoja, sada je osećala strah. Za sve ove godine zajedničkog življenja toliko puta je videla gospodina Adlera kako kandžijom kažnjava stoku ili radnike da se sada nije usudila da napravi ni korak dalje od mesta na kojem je stajala. Spustila se u stolicu i nemo čekala zasluženu osudu.

PageBreak

Doduše, volovska žila odavno je već obešena na zid sobe, kao da je reč o kaznenom a ne dnevnom boravku... valjda onog istog dana kada je i njen četrdesetsedmogodišnji suprug dospeo u tu rogobatnu napravu čija se škripa čula po kući poslednjih pet godina.

- Začuđena si? - upita i okrenu kolica prema njoj.

Točkovi zacvileše.

- Vidiš... Kao što sam i tebe doveo sa onog šabačkog vašara zajedno sa svom stokom koju sam na kartama dobio, tako sam i njega odabrao sa određenim ciljem... Ne mogu ti reći da mi je bilo lako... Volim te Gabrijela... ali, izgleda da sam dok sam ostavljao francjozefe po peštanskim bordelima, u povratku kući poneo više od uspomena na burne pijane noći... Žene koje su imale tako lepe noge i rado mi sedele u krilu mameći me toplim butinama, dok mi kosa još nije osedela, prenele su mi sifilis... Zato sam sada u kolicima... rečeno mi je da je virus već odavno napao kičmu, i da verovatno neću moći da imam dece, a to je bilo upravo ono što si ti već toliko dugo želela... Onog dana, kada si  pratila doktora Sterna iz naše kuće, prećutao sam ti deo istine... Zamolio sam i njega na večitu ćutnju. Stari smo prijatelji...

Gabi je shvatila. 

Monstruozno genijalan plan koji bi po ko zna koji put imao za cilj da udovolji njenoj želji! 

Da je samo znala, da mu nije rekla koliko želi njegovo dete!!! 

Setila se oca pored koga je stajala pre toliko godina i svog uplašenog pogleda kada joj je saopšteno da ubuduće pripada tom više nego duplo starijem čoveku pred sobom. Visokom, vitkom Jevreju tamnih očiju i kose, koji trguje stokom i kožom, a čija se imperija proteže koliko i zemlja banatske ravnice... ali čak ni bol koji je tada preživela, kao devojčica, nije mogla da nadjača ovu sada, novostečenu! Jer ona ga je zavolela za sve te godine zajedničkog življenja...

Zar je i njen brak bio oblik legalizovane prostitucije, samo sklopljen pod okriljem države i uređenja?

Umesto da tog dana njen otac završi u šabačkom oboru zbog kockarskih dugova, on je žrtvovao jedno detinjstvo... a šta je ona žrtvovala predajući se Dušanu? Poverenje? Ili je samo odigrala ulogu koja joj je bila namenjena!

Podigla je glavu i ponovo pogledala vremešnog supruga. Nastavio je samozadovoljno:

- Dušan se jednostavno pojavio sam od sebe. Njega sam pronašao na Skadarliji... Znao je oko stoke, naročito konja... a po tebi sam shvatio - i oko žena... Zato sam ga i poveo na odmor s nama pod izgovorom da mi je potrebna njegova pomoć i društvo. Dobro je igrao „ajnc”...

Gabrijelina usna je počela da drhti. Stavila je ruku na nju, ali umesto da je umiri, bolno je zagrizla kažiprst kako ne bi uzdahnula, jauknula, pokazala slabost koja joj se već spustila u kolena.

PageBreak

- Kada me je ostavio na obali jezera i pohrlio prema tebi, taj parip, taj ajgir tamne kose i očiju nije bio ni svestan da mi čini uslugu... Znao sam da će upravo biti tako... Voda je nadolazila... plima... kamenje se potapalo ispred mene, a ja sam čekao da mi dotakne stopala da se još jednom osetim živim... i tačno u tom momentu, kada su mi stopala postala vlažna i tvoje središte je ovlažilo od Dušanovog milovanja, isto tako nežnog kao i palićke vode za ovu moju kožu... Obuzimala me je hladnoća, ali sam strpljivo čekao da mi jezero prekrije stopala, utopi ih do gležnjeva, da on zaroni u tvoju utrobu i tamo ostavi svoje seme... Bolelo je, Gabrijela... - namah zakrenu glavu gospodin Adler i tobože se zagleda u prozorsko okno. - I dalje te volim... - uzdahnu. - Gledao sam sitne ribe kako se motaju oko mojih pristiju u tom momentu, bez straha... puštene na slobodu... jato! A onda sam okrenuo kolica, pustio cipele da otplutaju jezerom i uputio se prema pansionu... Sviđao mi se taj čovek... kao i u tebi, tako sam i u njemu našao sopstvenu mladost... Kad sam stigao, ti si mi prišla... Sećaš se? Još topla i blago rumena u obrazima, samo u kućnoj haljini... Smestio sam te u krilo i ljubio drhtave dojke. Imala si miris žene... Uznemirila si se kad sam ti postavio jednu čudnu molbu... 

Gabrijela još jače zari zube u šaku tek sada postajući svesna onoga na šta je tog predvečerja pristala!

- Da... hteo si da još samo jednom vodimo ljubav... - tiho je uzdahnula. - A potom si mi dao slobodu da pripadam svakome kome hoću jer to više ne možeš tražiti od mene... Zgrozila sam se!

- Uz samo jedan uslov, draga, podsetiću te! Da znam sve detalje, za sve njih!

- Jedino za Dušana nećeš znati! - ciknu Gabi.

- I ne želim... njegova uloga u našim životima je drugačija... - osmehnu joj se mefistovski.

- Kako si znao da te neću ostaviti, da neću pobeći sa njim?! - bes je pokuljao iz Gabrijele. 

- Nije bilo teško, mila... - zadovoljno primeti gospodin Adler, još ponosan na svoj izbor žene koja je bila tako mršava i neuhranjena kad ju je doveo tog kobnog dana. Jedino što je muškarcu moglo privući pažnju na njoj, bile su krupne bademaste oči oivičene dugim trepavicama i zasvođene vitičastim obrvama. Dobro je primetio - razvila se u pravu lepoticu čije su zamamne obline mamile uzdahe svima pored kojih je prolazila...

- Uzeo sam te i vaspitao... Čekao da mi sama priđeš... Pored mene si postala dama, što nikada ne bi pored oca i braće koji su jednio znali da teraju stoku preko Drine i u kafanama gube imetak... suviše si se navikla na lep život za ovih nekoliko godina, na muslin i šešire, svoju krojačicu i služavku... A Dušan? Dušan sve to nije mogao da ti ponudi... ništa sem lepote, kratkotrajne zabave za damu kao što si ti...

- Kako možeš to da kažeš?! Volela sam ga! - uzviknu ona. - Doduše - već se pokajala zbog izgovorenih reči - na neki drugi način nego tebe...

- Znam, mila... i ne zameram ti... - reče blagonaklono i primače kolica trpezarijskom stolu  pored kojeg je stajala.

Treba li da oseća olakšanje zbog oproštaja ili prezir prema njemu, pitala se u sebi. Ali, kako je ON, njen SUPRUG, znao da će podleći tom zgodnom đilkošu i da će se sve tako benigno završiti?

Umesto da postavi pitanje, već je u vazduhu začula odgovor, koji možda nikad ne bi ni trebalo da sazna...

- Ti si ćerka stočara... i u tebi ima krvi dobre ždrebice... sirovosti koju čak ni posle toliko godina nisi uspela u potpunosti da prikriješ... A ja sam ti samo dao ono što ti po pravu i vrsti pripada... dobrog pastuva... Onog koji je više voleo sebe i novac nego da izgradi budućnost sa tobom i nagovori te na besmislen beg iz ove kuće, koji je više voleo novac koji sam mu dao kada je došlo vreme za isplatu... A već je bio i oženjen pred državom i crkvom... što ti pretpostavljam nikada nije pomenuo? - ponovo se mefisto pojavi na licu prosedog čoveka.

Da li je Dušan ikada voleo nju? Sada je sumnjala u svaku izgovorenu reč koju je čula od njega, u svaki poljubac, čak i onda kada ju je vozio čamcem po Paliću... Bio je to tako divan dan! 

Da li ju je i tada muž posmatrao sa ivice jezera i dokono se pomerao u svojim kolicima napred-natrag kao što upravo čini? Škripa kolica ju je sve više nervirala. Glava je pucala od nesnosnog bola koji se rodio na temenu i širio ka slepoočnicama.

Soba u kojoj je do malopre mirno stajala okružena svojom kolekcijom rozental porcelana koji je toliko volela, postala je pretesna za njene misli. 

PageBreak

- Ne mogu više! - vrisnula je. - Ne želim da slušam ni jednu jedinu reč o tome! Dooosta!!! 

Adler je nastavljao da govori o Dušanu, o njegovoj sudbini, o pogodbi...

Prevarena, izigrana, ne samo od strane supruga nego i ljubavnika, povređena, otrčala je u spavaću sobu, zatvorila vrata za sobom i bacila se na krevet.

Biće koje je svih ovih meseci raslo u njoj, pomerilo se nežno poput leptira... Bio je to njegov prvi pokret.

Kome je pripadalo? Čije je bilo? Dušanovo? Adlerovo? Njeno?

Nije sada mogla da misli o tome... bila joj je potrebna samo tišina. Tišina, da ovaj košmar izbaci iz sebe...

Sanja AnaMari