Problemi sa štitnom žlezdom nastaju, po pravilu, kao posledica povećane čovekove težnje da kontroliše svoju okolinu i kao posledica njegovog pokušaja da "čvrstom rukom" upravlja situacijama koje nastaju iz odnosa s najbližima, pre svega – s voljenom osobom suprotnog pola, tvrdi poznati ruski iscelitelj Lazarev.

Štitna žlezda strada previše ljubomornim i osetljivim ljudima, koji se lako uvrede, koji uz to imaju i nemale ambicije, ljudima čiji je stepen gordosti i ljubomore prilično visok.

Neprihvatanje traumatske situacije, koja nastaje u odnosu s bližnjima, izazvano je vezanošću za odnose, čovekovom vezanošću za lične aspekte ljudske sreće.

Koja će bolest blokirati duševnu patologiju – određeno je stepenom neprihvatanja traumatske situacije, a takođe i čovjekovom ličnošću. Burno neprihvatanje situacije kod jednih može izazvati povišen pritisak, kod drugih – posle eksplozije mržnje – počinje da slabi vid ili dolazi do moždanog udara, kod trećih će se pojaviti problem sa štitnom žlezdom. Ali suština svih problema je ista: neprihvatanje bola, neostvarene želje u ličnim odnosima.

Pljuvačne žlezde

Sva naša čula i osećaji su povezani sa žlezdama.

Šta se događa kada mislimo na čoveka kojeg volimo?

Svakom misaonom procesu prethode i prate ga duboka osećanja. Kada želimo videti voljenu osobu, pre svega, uključuju se pljuvačne žlezde. To je mehanizam koji postoji milijardu godina. Čak i danas, posle milijardu godina, pri svakom kontaktu sa spoljnim svetom dolazi do aktiviranja pljuvačnih žlezda. Pri tome, što je kontakt za nas važniji – intenzivnije je lučenje pljuvačke. Zbog toga ljubomornim ljudima stradaju ili zubi, ili vid, to jest, i vid, i sluh, i zubi – rezultat su evolucije pljuvačnih žlezda.

Pri kontaktu sa spoljnim svetom čoveku prvo prorade pljuvačne žlezde, onda se uključi i štitna žlezda, a posle toga gušterača.

Štitna žlezda, kontrolišući i upravljajući situacijom, pomaže nam da realizujemo želje. Ako naiđemo na prepreke u ostvarivanju svojih želja, odnosno ako dođe do njihovog uniženja, u onoj meri u kojoj pružamo otpor, ne prihvatamo situaciju, u toj meri štitna žlezda burnije reaguje, povećavajući svoju aktivnost. Takva nekontrolisana eksplozija energije opasna je za organizam. Trudeći se da "probijemo" situaciju po svaku cenu, mi pokušavamo njome upravljati ne samo na površinskom, već i na unutrašnjem, dubinskom nivou.

Ali, svaka situacija na finom planu predstavlja deo svemira; na tom nivou, koliko god se trudili, naš napor ne donosi rezultate. Čak i ako uvidimo uzaludnost svojih pokušaja da na spoljnom planu nešto promenimo, može se dogoditi da se na suptilnom nivou i dalje borimo sa situacijom, trošeći veliku količinu energije, što može odvesti ne samo nas u smrt, već i našu decu i unuke. Takođe, može se dogoditi da "isisamo" energiju iz svojih budućih života.

Početak problema

U početku problem nastaje u žlezdi kao energetskom organu, a onda problemi izbijaju i na fizičkom nivou. Ako hiperaktivnost štitne žlezde postane opasna, doći će do nagle blokade njene aktivnosti.

Često se kod čoveka pojavi osećaj kao da mu je zastao zalogaj u grlu.

Što se više „lepimo“ za ljudsku sreću, to više energije gubimo da bismo je zadržali. Neprestani napor dovodi do degeneracije organa, pojavljuju se čvorići: organske promene ograničavaju nekontrolisano trošenje energije.

Žene i štitna žlezda

Kod žena, problemi sa štitnom žlezdom pre svega su povezani s ogromnom vezanošću za voljenog čoveka, kada se žena doslovno „zalepi“ za muškarca i apsolutno nije u stanju da prihvati uniženje svoje požude. Čvorovi na štitnoj žlezdi, koji se u poslednje vreme sve češće pojavljuju kod žena, svedoče da umesto ljubavi žene osećaju strast.

PageBreak

Odricanje od ljubavi prema mužu, koji nije ispunio neka ženina očekivanja, izgleda kao želja da se s njim rastane, kao prevara, kao da ne želi s njim decu, kao abortus. Sve je to neprihvatanje doživljaja srećne sudbine i požude.

Ako žena ne može dobrovoljno prihvatiti odbijanje požude, onda taj doživljaj dolazi u prinudnom obliku, kada se pojave ginekološki problemi ili nastane disfunkcija štitne žlezde.

Problemi sa decom

Jedan od faktora koji mogu izbaciti čoveka iz koloseka i dovesti do bolesti štitne žlezde je problematično dete. Ako roditelji nisu svoje dete naučili da se prilagodi životu, onda će u periodu složenih, dugotrajnih bolnih situacija, biti prinuđeni da neprestano troše energiju da bi spasili dete i to može dovesti do hormonskih poremećaja.

Na nivou polja često se može videti, kako je deformisana struktura u polju problematičnog deteta, finim nitima povezana sa štitnom žlezdom roditelja. To znači da se nepravilna reakcija na životne stresove, koja je prenesena deci, sada vraća. Ako dete ne može proći kroz situaciju koja mu je na finom planu zadana, roditelji odgovaraju za njegove greške.

Kada je dete malo, to se gotovo ne može primetiti, ali kada uđe u period sazrevanja i kada njegova nepravilna reakcija na dolazeće događaje počne razarati duše njegove buduće dece, tada se kod roditelja pojavljuju ozbiljni problemi sa zdravljem, u ovom slučaju – sa štitnom žlezdom. Pri tome, ranije, kada problemi još nisu doticali dete, lekovi su pomagali, ali sada ne daju nikakav efekat. Jer lekovi koje čovek uzima ne mogu izlečiti njegovu decu i unuke.

Rešenje

Lekovi ne poboljšavaju čovekov karakter i ne menjaju njegov odnos prema životu.

Ako štitna žlezda ne uspe da izađe na kraj sa opterećenjem, onda, da bi se izbeglo njeno oštećenje, prvo šta treba učiniti je – sprečiti gubitak energije.

Dalje, potrebno je ponovo proći kroz sve bolne, lekovite situacije koje smo dobijali preko bliskih osoba. Treba da naučimo kako da prihvatimo gubitak ljudske sreće, treba steći refleks očuvanja ljubavi. Treba se neprestano moliti za sebe i svoje potomke.

Potrebno je, takođe, naučiti kako osetiti prvenstvo Božanske volje, da zaista u potpunosti pustimo bliskog čoveka, oslobodimo se svih pretenzija prema njemu i svih strahova za njega. Bilo bi dobro, periodično, da voljena osoba za nas „nestane“ kao seksualni partner i da je posmatramo kao prijatelja, brata, dete. Zadovoljstvo se mora zameniti nevezanošću, tada se ljubav ne pretvara u vezanost i ne donosi duševne i fizičke muke.

U odnosu s bliskim ljudima treba razumeti glavno: unutra, duboko u sebi, bližnjeg treba prihvatiti onakvog kakav jeste. Nedopustivo je težiti da njegova sudbina u potpunosti postane identična našoj. Sudbina svakog čoveka određena je odozgo i mi nemamo prava njome upravljati, to je isto kao pokušaj da upravljamo Bogom. Ponašanje bliskog čoveka prema nama, određeno je božanskom logikom.

Da bismo izmenili drugoga potrebno je pre svega promeniti sebe. Spolja, treba štititi svoja prava, s bližnjima se ne treba sukobljavati, inače će odnos izgubiti energiju. Ako se potrudimo pri tome da u duši stalno održimo osećaj ljubavi, tada zahtevi i oštre mere mogu dati rezultat.

Klanjanje najuzvišenijim osećanjima rađa ljubomoru i netrpeljvost u odnosu sa najbližima, ne samo u porodici, već i na poslu. Kada čovek pokuša pobeći od porodičnih problema u posao, to je, u suštini, zamena ljubomore gordošću, i tada se, u i toj sferi, postepeno nakupljaju problemi. Čvrsta kontrola i „probijanje“ na poslu, takođe dovode do preopterećenja štitne žlezde i stvara dalje probleme s njom.

Ljubav je najveća sreća u svemiru, i zato ljubav prema drugom čoveku može neprimetno da zakloni ljubav prema Bogu. Verujući čovjek, koji poštuje zapovsti, koji se žrtvuje i zna kako da se ne veže, oseća i vidi Božje prisustvo u svemu, i u svojoj podsvesti voljenog čoveka posmatra kao instrument za spoznaju Boga. On u čoveku voli njegovo istinsko „Ja“, to jest Božansko, zato je njegova ljubav praktično lišena vezanosti i zato ne ubija ni onoga koga voli, ni sebe samog.

Mi ne znamo što se događa u našoj podsvesti, u kakvom su stanju najdublji slojevi naše duše. Ali, ako je duša prirasla za vrednosti ovoga sveta, onda nam voljeni čovek mora nanositi bol, radi spasenja naše duše. To je potrebno shvatiti i prihvatiti blagovremeno. Stepen bola i potresa kroz koje moramo proći određeni su veličinom naših unutrašnjih problema.

Često se bolna situacija, naizgled nesavladiva, vremenom utapa u našu podsvest i više nam ne nanosi veliku bol. Mi kažemo: vreme leči sve. A zapravo, samo podsvest ne oseća bol, ali energija nastavlja da otiče, gubimo je. Kada takva situacija, uronjena u podsvest, dođe do slojeva fizičkog zdravlja, psihe ili sudbine, počinjemo se bezbolno raspadati ili, da bi se spasili, teško se razbolevamo ne shvatajući pri tome šta se događa.

Treba shvatiti: vreme ne leči. Leči ljubav.

Vreme razara situaciju i stvara iluziju izlečenja. Ali na finim planovima nema roka trajanja i ono što smo učinili, ponekad je nevidljivo prisutno, tu pokraj nas. Ono nikuda ne odlazi. Ono se menja ili iščezava kada se promenimo mi, tvrdi Lazarev.

Izvor: Atma