POSTPOROĐAJNA TUGA I DEPRESIJA: šta sve majka doživljava kad izađe iz porodilišta

Postporođajna depresija je oblik depresivnog stanja koje ima sve simptome klasičnog depresivnog poremećaja, s tom razlikom što je u ovom slučaju okidač za pojavu depresije - porođaj.

Nakon porođaja, mnoge žene se fizički oporavljaju (skuplja se materica, zarastaju šavovi od carskog reza ili epiziotomije), uspostavlja se dojenje, javlja se postporođajno krvarenje. Svi ovi procesi su bolni (ili bar veoma neprijatni). Kada se uzme u obzir da mnoge žene iz porodilišta imaju iskustva koja se mogu označiti kao traumatska, jasno je da i to doprinosi opštem osećanju zbunjenosti i nesnalaženja.

Pored svega navedenog, beba zahteva konstantnu brigu i pažnju, tako da je normalno da se majke u prvim danima osećaju frustrirano, zbunjeno, "nekompetentno" i uplašeno. Ovo stanje uglavnom prođe spontano, nakon nekoliko nedelja, a majka počinje da uživa u svom odnosu sa bebom. Oseća se spretnije, sposobnije, sigurnije u sebe.

Postporođajna psihoza se javlja kod jedne od pet stotina žena, a prepoznaje se po halucinacijama, paranoidnim idejama, uverenju da je dete zlo ili demonsko. U tom slučaju žena se ponaša agresivno, iracionalno, opsednuta je razmišljanjima o smrti bebe, a sklona je i ranjavanju i povređivanju sebe, drugih, ili bebe. Majci koja ima ovaj problem, potrebna je hitna medicinska pomoć i hospitalizacija.

Treba napomenuti da postporođajna depresija može da počne bilo kada u toku prve godine detetovog života, a najčešće se javlja nekoliko nedelja nakon porođaja. Manifestuje se kroz gubitak interesovanja, nezainteresovanost za brigu o bebi, bespomoćnost, pesimizam, poremećaj sna i apetita, a pre svega se javlja osećanje krivice i beznadežnosti. Može da se javi i poriv da žena naudi sebi ili detetu.

Proces psihoterapije i oporavka zavisi od konkretne osobe, odnosno uzroka koji je doveo do problema, i spremnosti žene na saradnju. Zbog toga ne postoji univerzalan odgovor kada će to stanje da "prođe".

Faktori rizika postporođajne depresije

Iako je jedno od osnovnih osećanja bezvoljnost, žene koje prepoznaju problem i imaju podršku porodice najčešće su voljne da potraže pomoć. Kada dođu na psihoterapiju, uglavnom su odlučne u tome da reše problem, tako da je saradnja sa terapautom dobra.

Teško je odrediti koji su "okidači" za ovakvo stanje. Ipak, izdvojili su se neki od parametara (koji su važni, ali nikako presudni): neželjena trudnoća, ako je žena usamljena tokom perioda babinja (partner ili porodica ne mogu da budu prisutni), sama odgaja dete, desile su se negativne promene tokom trudnoće, traumatično iskustvo iz porodilišta… Kao najznačajniji faktor izdvojila se percepcija žene o tome kako će rođenje deteta da promeni njen život. Naime, žene koje procenjuju da će više da izgube nego da dobiju rođenjem bebe - sklonije su ovom poremećaju.

Negativne promene između porođaja

Ponekad se dešava da žena tek posle drugog porođaja padne u depresiju, a da sa prvim detetom to nije bio slučaj. Ako su se desile negativne promene između dva porođaja (bračna kriza, neželjena selidba, finansijske teškoće), lako je moguće da žena koja nije imala takav problem posle prvog porođaja, nakon drugog "padne" u postporođajnu depresiju.

Ukoliko je nakon prve trudnoće žena imala problema sa depresijom, najbolja prevencija u slučaju druge trudnoće jeste psihoterapijski razrešena depresija nakon prvog porođaja. U tom slučaju, žena može sa psihoterapeutom u kojeg ima poverenja da razgovara o drugoj trudnoći, uz pripremu preventivnog plana. Ukoliko se prvom postpartalnom depresijom nije dovoljno bavilo, naročito ako se taj problem nije prevazišao nego produbio, male su šanse da se žena odluči na drugu trudnoću.

Tekst: Vesna Stanimirović

Izvor: Lepa & Srećna