Ostalo

Ukucajte željeni termin u pretragu i pritisnite ENTER

PSIHOLOŠKA POMOĆ KOD RAKA DOJKE: Stručna pomoć i porodično okruženje najvažniji su faktori uspešnog izlečenja

Kada se dođe do saznanja o malignoj bolesti, najvažnija je podrška porodice i psihoterapeuta, a nakon izlečenja najčešće se život sagledava iz novog ugla.

  Izvor: Shutterstock

Kontrolni pregledi i razvijena dijagnostika danas su mnogo pomogli u prevenciji i lečenju maligniteta dojke, ali kada se bolest desi, najčešće je neophodna psihološka pomoć. O tome kakav je to put razgovarali smo sa psihoterapeutom i psIhoonkologom Sandrom Bjelac sa Instituta za onkologiju Srbije. Sve počinje saznanjem o bolesti.

Kako žene najčešće reaguju kada saznaju da boluju od raka dojke?

- Iako je medicina izuzetno napredovala kao i svi modaliteti dijagnostike i lečenja, rak je i dalje ostao najstrašnija bolest sa kojom se povezuju bespomočnost, patnja i umiranje. Ovo ne čudi obzirom na spoznaju da se o ovoj bolesti govori uglavnom šapatom, onda kada se desi ili danima koji su obeleženi kao Dan borbe protiv raka.

Reč borba, koja se tako često upotrebljava, podrazumeva gubitnika ili onoga ko je pobedio. Volela bih kada bi se izbegavala ta reč jer moje dugogodišnje iskustvo u radu sa ljudima koji žive uz malignu bolest, pokazuje da rak podrazumeva integraciju jednog novog sistema u dotadašnji način života kao i promenu životnog stila koji je do tada bio dominantan. Danas, malignu bolest možemo tretirati kao hroničnu bolest sa kojom se dugo može živeti. I to nije trka na sto metara. To je maraton.

S obzirom na to da mi živimo u svetu koji favorizuje mladost kao i materijalne vrednosti, što podrazumeva da čovek dugo “mora”biti kako zdrav tako i radno sposoban, razboljevanje bilo koje vrste ne samo što nas zdravstveno ugrožava već nam postavlja i egzistencijalna ograničenja i ometa nas u ispunjavanju naših socijalnih uloga. Dalje udaljavanje od duhovnih vrednosti kao i od porodice ostavlja nas na jednom trusnom tlu zavisnosti od snage tela koje je ranjivo, trošno i krhko.

Kada nas to telo podseti da smo smrtni i prolazni nastupa stanje očaja, dezorganizovanosti i straha. Ceo jedan do tada nama poznat sistem, prestaje da bude funkcionalan i nastupa jedan vakum u kome se osećamo izgubljeno, preplašeno, nefunkcionalno. U zavisnosti od strukture ličnosti, naših uverenja o sebi, svetu, bolesti, socijalne podrške koju imamo, ekonomske stabilnosti u kojoj smo, naše reakcije se odvijaju kao odraz naše unutrašnje slike. Zato se odgovor na ovo pitanje ne može uopštavati, ali strah je univerzalno osećanje koje prati svakoga ko se suočava sa malignom bolešću. Živimo sa potrebom da strah od smrti potiskujemo ili minimalizujemo a suočavanje sa malignim oboljenjem podrazumeva da se suočavamo upravo sa svojom prolaznošću i smrću. To ne može da prođe bez velike doze straha.

Da li prolaze neke određene psihičke faze, kao što je poricanje?

- Mogla bih vam sada citirati podatke iz literature ali bih na ovo pitanje odgovorila praktično. Prva reakcija je obično šok. Sada, zbog preventivnih pregleda, ljudi često otkrivaju bolest u ranim fazama, kada činjenično, nemaju nikakve simptome. Kod ljudi koji imaju nekekve tegobe ili dugo ignorišu upozoravajuće simptome, faza šoka je nešto blaža. Tada imamo različite oblike ponašanja od onih koji traže druga mišljenja do onih koji odustaju od odlaska lekaru.

Mi to moramo razumeti. Naš sistem uverenja je različit i teško je prilagoditi ga tako strašnoj vesti. Neki ljudi ne veruju u postavljenu dijagnozu. Sumnjaju u sistem, lekare. Proveravaju, negiraju. Veruju u grešku. I to je u redu sve dok ne odustaju od zvaničnog lečenja. U novije vreme malo je onih koji poriču da su bolesni, verovatno zbog velike dostupnosti informacija, ali nažalost još uvek ima onih koji odbijaju konvencionalne oblike lečenja i okreću se alternativnim oblicima te kada bolest uznapreduje i jave se u zdravstvene ustanove, bolest toliko uznapreduje da više ne postoji mogućnost lečenja već samo zbrinjavanja i lečenja simptoma bolesti.

 Sandra Bjelac
Psihoonkolog Sandra Bjelac
Izvor: Privatna arhiva

Poricanje kao mehanizam odbrane ima svoju svrhu u prvim fazama bolesti, da čoveka zaštiti od strašnog saznanja. Ipak ukoliko ostane dominantan sistem odbrane, ozbiljno može ugroziti ne samo zdravlje već i život pacijenta. Posle faze šoka, obično nastupa faza emotivnih reakcija. I tu smo u problemu. Mi kao narod smo dosta emocionalno neobrazovani. To nema veze sa stepenom obrazovanja, već je isključivo vezano za obrasce ponašanja koje smo usvojili i koji su nam bliski. Opet bih istakla da se i tu situacija dosta promenila. Mentalno zdravlje kao i emocionalna pismenost sve manje su stigmatizovani te su ljudi, posebno mlađi, sve više emocionalno osvešćeni.

Učeni smo da je pokazivanje emocija znak slabosti te se ljudi često boje da svoje emocije pokažu i verbalizuju. I okolina se često boji emocija obolele osobe. “Nemoj da plačeš!” “Moraš biti jak/a”zbog dece, muža, roditelja su poruke koje ne pomažu. Oboleli se tada povlači u sebe bojeći se da ne bude “slab”i da ne optereti okolinu ili da ga okolina “ne odbaci”.

Ovo je posebno težak period. Sve se menja, a nivo neprijatnihemocija je vrlo visok. Tada je posebno značajno da osoba osvesti svoje emocionalne kapacitete i potraži pomoć psihoonkologa koji će napraviti procenu o snagama obolelog ali i članova porodice te ga po potrebi uputiti na dodatne sisteme podrške. U ovim fazama je često potrebno uključiti psihijatra zbog farmakoterapije ukoliko se prepoznaju simptomi depresije, anksioznosti, poremećaja ponašanja i sl. Tada je dobro uključiti i psihoterapeuta koji će porodici i obolelom pomoći da prođe kroz ovaj period adaptacije na promene koje bolest i lečenje sa sobom neminovno nose. Treća faza je faza integracije.

Ukoliko prve dve faze funkcionalno ne ometu osobu i porodicu ili neki drugi sistem podrške, ovo je faza kada osoba svoje nedostatke zbog bolesti i lečenja, svoja ograničenja integriše u svoj životni stil. To je faza najvećih promena. Neki planovi moraju zauvek biti odbačeni, neki odloženi a neki mogu da nastave da se sprovode. Važna je dobra procena, organizacija i što veći stepen pravilnog procenjivanja realnosti. I ova faza je emocionalno jako zahtevna i zato je moj savet da se uvek odvija sa psihoonkologom.

Koja vrsta pihološke pomoći se preporučuje obolelim ženama?

- Neće svim ženama trebati ista vrsta pomoći. Ono što je svima zajedničko to je dobra edukacija. Informisanje o bolesti, oblicima lečenja, nus pojavama, očekivanim reakcijama, od velike je pomoći. To ih priprema na neprijatne situacije koje ih očekuju u toku dijagnostike i lečenja. Psihoedukacija o emocionalnim reakcijama i oblicima prevazilaženja i suočavanja je od velike pomoći.

Grupe podrške kao mesta na kojima mogu da podele svoja iskustva sa onima koji su prošli ili prolaze kroz iste probleme. Porodična savetovanja i terapije koja osnažuju sistem podrške i obolelog. Stručna podrška psihoonkologa. Mi danas znamo da bez lečenja celog čoveka ne treba da lečimo samo bolest. Sve što im je dostupno, treba da iskoriste. Emocionalno opismenjavanje i psihoterapija su još uvek nedostupne svima što zbog materijalnih nedostataka, tako i zbog nedostatka kadra koji se bavi ovom oblašću. Ali svakako kome god je dostupno, treba da se pozabavi i svojim mentalnimzdravljem jednako kao i svojim telesnim.

Koliko je važno da žena u ovim trenucima ostane psihički stabilna?

- Ovo je jedna od najvažnijih komponenti lečenja. U teorijskim objašnjenima pojave maligne bolesti važnu ulogu ima teorija stresa. Stručnjaci tumače da pod uticajima stresa dolazi do slabljenja odbrambenih snaga organizma. Određena istraživanja sugerišu da je psihološki stres direktno povezan s imunološkim odgovorom (smanjenjem broja receptora) i da je to onda povezano sa slabijim oporavkom DNA koja je ovom prilikom oštećena, a na kraju rezultira malignom alteracijom i apoptozom stanica.

Indirektni dokaz ove hipoteze vidi se biološkim efektima koji su rezultat psiholoških intervencija koje dovode do prestanka pušenja, smanjenja konzumiranja alkohola, regulacijom spavanja, kvalitetnijom ishranom, adekvatnom fizičkom aktivnošću i saradnjom s medicinskim timom. Brojna istraživanja ukazuju da je moguće delovanjem na bihevioralne i psihološke činoce uticati na imunološki odgovor koji direktno utiče na rast i razvoj pojedinih tumora. Dakle, emotivna stabilnost i smanjenje stresa, direktno utiče na imuni sistem a samim tim i na kvalitet života osobe koja se leči kao i na njen odgovor na lečenje.

Prirodno je da se u toku izlečenja jave strah, bespomoćnost, depresija, kako ženama pomažete u ovim slučajevima?

- Moj prvi kontakt sa osobama koje potraže psihoonkološkupomoć je nakon postavljanja dijagnoze. Svaki tretman je individualan. Nema svaka osoba iste potrebe i ciljeve. Nije isto ako se rak dojke kao dijagnoza postavi osobi koja se nije ostvarila kao majka i ženi koja je završila svoj reproduktivni ciklus. Samim tim, njihov tretman ima različite ciljeve i dinamiku. Ipak strah od smrti je svima zajednički. Kada kažem strah od smrti, ne mislim samo na nestajenje mene kao jedinke. Mislim i na strah od bola, odvajanja, zavisnosti od drugih, gubitka dostojanstva i sl. To je jednostavno, zajedničko svima.

Neki ljudi su vernici pa im spoznaja Boga i razgovori sa sveštenim licima donose mir i utehu. Drugi su preplavljeni mogućnošću nestanka i imaju ozbiljne psihijatrijske simptome koji zahtevaju psihijatrijski tretman. Određeni broj ljudi bude fokusiran na rešavanje problema a neke opet intenzivne emotivne reakcije parališu u svakodnevnim aktivnostima. Nekima sam podrška, nekima saputnik a neke upućujem na tretman kod psihijatra.

Sve zavisi od celokupnog sagledavanja individue, njenih potreba i kapaciteta. Skloni smo da određene simptome pripisujemo bolesti i lečenju i da ih ne uvažimo kao značajne za psihijatrijski tretman. To je velika greška. Često se ljudi i opiru odlasku kod psihijatra misleći da će tako biti proglašeni “ludim”. Zato često dolazimo u situaciju da osam do deset meseci nakon završenog onkološkog tretmana imamo nefunkcionalne osobe koje nisu adekvatno emocionalno lečene i nisu prepoznati ozbiljni psihijatrijski simptomi koji su kasnije značajno narušili kvalitet života te osobe.

Osobe koje se adekvatno i uvremenjeno psihoonkološki tretiraju imaju manje tegobe u toku lečenja, otvorenije su za saradnju, iskrenije i imaju bolji kvalitet života u toku bolesti i lečenja a i nakon toga to odgovorno tvrdim.

Šta je, po vašem mišljenju, presudno za uspešno isceljenje?

- Zdrav pristup bolesti. Uče nas da zdravo pristupamo životu a niko nas ne uči da pristupamo bolesti i smrti. Bolest i smrt su sastavni deo života. Prirodno je da, kako starimo, tako imamo određene poteškoće. A svi neminovno starimo. Limitirani smo. To je tako prirodno kao što smo limitirani kada se rodimo. To je kao ona izreka “dabogda imao pa nemao”. Ali to nije kletva. To je realnost. Svi ćemo se u jednom trenutku naći u stanju limitiranosti.

Teško je kada govorimo o mladim ljudima ili deci u terminalnim fazama bolesti. U većini slučajeva radi se o ljudima koji su imali određeni životni stil koji sada moraju da modifikuju. Ali to je prirodni proces starenja. Neke funkcije nam bivaju ograničene i to treba da prihvatimo kao realnost a ne da se borimo da ostanemo na istom nivou. Bolest, bilo koje vrste, nas limitira, uči da se menjamo i prihvatamo realnost. To je uvek bolan process. Ali smrt je sastavni deo života. Mislim da bi kao društvo to trebali da prestanemo da ignorišemo i da više govorimo o starenju. Da ga ne izbegavamo i ignorišemo već da promene koje neminovno dolaze prikažemo ljudima kao privilegiju života. Ipak je starost blagodet koju nemaju svi.

Šta preporučujete u cilju prevencije i zaštite psihičkog zdravlja?

- Uvek psihoterapiju. Psihoterapija poboljšava kvalitet života. Uči nas da prepoznamo svoje nedostatke i da ih prevaziđemo. Ja sam za povratak tradicionalnim vrednostima. Porodica je izuzetno važna. Žao mi je kada čujem da su tradicinalne vrednosti ismevane i nipodaštavane. Znate, nekada su ljudi bolovali i umirali u svojim kućama, krevetima, okruženi svojim najmilijima.

Danas provode svoje najteže i neretko poslednje trenutke okruženi nepoznatim ljudima, lekarima i sestrama, u bolnicama na aparatima. Mislim da su tada ljudi bili mentalno zdraviji. Porodica je izvor i prijatnosti i neprijatnosti ali uvek daje konstantnost. Ovde se ne bih ograničavala na tradicionalno viđenje porodice. Koga god osoba doživljava kao porodicu, to je izvor stabilnosti.

Druga stvar je emocionalno opismenjavanje. Strah od emocija, prijatnih ili neprijatnih, nije dobar. Upoznavanje i prihvatanje sebe sa svim manama i vrlinama, pravilna procena šta je promenjivo a šta nije i delovanje u skladu sa tim.

Na osnovu dosadašnjeg iskustva, kako reaguju žene koje su se uspešno izlečile, da li ima promena u njihovom shvatanju života? Da li se slažete da i u toku ove onkološke bolesti, može da se izrodi nešto dobro, da žena promeni loše životne navike?

- Iz mog radnog iskustva žene koje su se izlečile su ozbiljno preuzele svoj život u svoje ruke. I istraživanja i praksa su pokazale da se najčešće razboljevaju žene koje na svoja pleća preuzimaju više odgovornosti i zadataka nego što mogu da podnesu i koje nisu u skladu sa svojim emocijama bilo da ih ne prepoznaju bilo da ih ignorišu. Kada se bolest pojavi mnogo je značajnije postaviti sebi pitanje “zašto se to dogodilo i kako ja to mogu da promenim” nego” ko je kriv”?

U svakoj situaciji, mi imamo odgovornost i kontrolu. Neke činjenice ne možemo promeniti. Na neke okolnosti ne možemo da utičemo ali na nake reakcije i ponašanja svakako možemo. Važno je da ne trošimo energiju na nepromenjive događaje a da investiramo u situacije koje zavise od nas. Žene koje su to razumele napravile su velike promene u svom životu. To može da podrazumeva promene na svim nivoima. Promena partnera, posla ili države ali da ženi pruža zadovoljstvo. Važno je da se „moram“ zameni „želim“ i sve izgleda drugačije.

Koliko je kod žena razvijena svest o prevenciji raka dojke, preventivnim pregledima, samopregledu…?

- Mnogo više nego ranije. Jake medijske kampanje, dostupnost informacija, svest o sebi i svom telu, emocionalna opismenjenost nas nagone da o sebi vodimo mnogo više računa nego ranije. Dostupnost lekara i dojagnostičkih procedura takođe. Sa aspekta psihoonkologa i psihoterapeuta, verujem da su svest o sebi i ljubav prema sebi ključni da bismo o sebi vodili više računa. Kada nekoga volite, o njemu i brinete. Nemojte više voleti druge od sebe makar to bila i vaša deca. Ako vas izgube, više ćete ih povrediti nego ako im nešto uskratite jer ste otišli na psihoterapiju ili preventivni pregled. Volite sebe jer tako najviše volite svoje bližnje.

Izvor: Lepa&Srećna

Komentari 0

Komentar je uspešno poslat.

Slanje komentara nije uspelo.

Nevalidna CAPTCHA

Inicijalizacija u toku...

Najnovije