- Sandra je po rođenju ćerke saznala da su joj obe noge u gipsu i da lekari ne znaju da li će ikada hodati.
- Posle godina borbe i neizvesnosti, devojčica je prohodala, a danas ima 20 godina, studira, trenira i putuje.
"Čujete plač i samo dođu i kažu vam: 'Znate, ona je živa, ali mi ne znamo šta se desilo, mi ne znamo šta je ovo, verovatno nikad neće moći da hoda' i tako vas ostave. Meni su nešto kasnije doneli nju, i bez reči su je spustili. Ona je bila onako obavijena, ali je bila preteška. Ja sam se začudila: "zašto je ovako teška beba?" E, onda mi je babica koja mi je donela bebu rekla: 'Njoj su obe noge u gipsu, od prstića do kukova.' Ovo nema u knjigama. Ne znamo. Ako ima žuticu, ostaće ovde, ako nema, idite, tražite pomoć. To je sve što dobijete."
Kada je rodila ćerku, Sandra nije dobila odgovor šta se dogodilo njenoj bebi. Znala je samo da su joj obe noge u gipsu, od prstića do kukova, i da niko ne zna da li će ikada hodati. Godinama kasnije, kada je ćerka konačno stala na svoje noge, počela je nova borba. Sandra je sama otišla u Švajcarsku, radila poslove za koje nije bila kvalifikovana samo da bi vratila dugove, prošla kroz razvod i na kraju pala u depresiju. Danas svoju priču priča u podkastu "Hrabrija nego juče" kao svedočanstvo da i onda kada mislimo da izlaza nema - on može da postoji.
"Verovatno nikad neće moći da hoda."
To su reči koje je Sandra čula u trenutku kada je trebalo da upozna svoju bebu. Umesto odgovora šta se dogodilo njenoj ćerki, dobijala je samo neizvesnost. Beba je imala obe noge u gipsu, od prstića do kukova, kukovi su joj bili fiksirani, a niko nije znao šta je uzrok problema niti dokle će sve to trajati.
"Ovo nema u knjigama. Ne znamo. Ako ima žuticu, ostaće ovde, ako nema, idite, tražite pomoć. To je sve što dobijete", opisuje Sandra dane u kojima je pokušavala da pronađe odgovor.
******LINK ******
Njena ćerka nije mogla da se pomera kao druge bebe. Nije puzila, nije sedela na noši, nije mogla da trči za drugom decom. Sandra je, kako kaže, bila uz nju praktično 24 sata dnevno. Godine su prolazile u pokušajima, vežbama, gipsovima i longetama, a ona je neprestano tražila odgovor i nekoga ko bi mogao da pomogne njenom detetu.
"Ja sam želela da bilo šta uradim"
U tim prvim danima ni njen suprug nije znao kako da uzme bebu u naručje ili da je okupa.
"Njen tata nju nije smeo da uzme u ruke. Njen tata nije smeo da je okupa. Njen tata nije mogao da uradi ništa, samo je govorio: 'Ja to ne smem'", objašnjava nam ona u podkastu "Hrabrija nego juče".
Sandra je možda i sama imala strah, ali nije mogla da se povuče.
"Možda ni ja nisam smela, ali sam morala. Tačnije, ja sam želela. Ne bih se bavila tim delom 'morala'. Ja sam želela da bilo šta uradim, šta god mogu da uradim, da njoj pomognem", dodala je.
Najviše ju je boleo osećaj nemoći koji je, kako kaže, delila sa drugim majkama koje se nađu u sličnoj situaciji.
"Mi bismo sve uradile, a ne možemo ništa."
Godine su prolazile u pokušajima, vežbama, gipsovima i longetama. Sandra je tražila odgovor i verovala da negde postoji neko ko može da pomogne njenom detetu. U jednom trenutku došla je do lekara koji joj je postavio pitanje koje nije očekivala: "Majko, da li veruješ u sebe?" Sandra mu je odgovorila da veruje. Za nju je taj razgovor bio prekretnica, jer je prvi put posle dugo vremena zaista poverovala da postoji mogućnost da će njena ćerka prohodati.
Najlepši dan u životu
A onda je jednog dana čula vrisak. Sandra je bila na spratu porodične kuće kada je začula vrisku. Pomislila je da je pala. Njena sestra je dotrčala i ponavljala samo: "Jana, Dado, Jana!"
Sandra je sišla i ugledala prizor koji nije očekivala: njena ćerka je stajala pored kreveta. Na nogama. Sa oba gipsa.
"Ona je stajala. I što je najbolje od svega, kada je mene videla, ona je krenula sa tim gipsom da lupka po parketu i pravi te neke nesigurne korake."
Sandra nije uspela ni da joj priđe. Toliko ju je preplavio trenutak da se narednih sat ili dva gotovo i ne seća. Ipak, prohodavanje nije značilo da je strah nestao. Naprotiv. Sandra kaže da je tada smršala oko 15 kilograma, jer je neprestano strahovala od pada i mogućnosti da se sve vrati na staro.
"Mislila sam da mi je ono pre toga bilo strašno, a kada je prohodala, meni je bilo još strašnije", ispričala nam je Sandra.
Njena ćerka danas ima 20 godina, trenira, studira i putuje. Sandra kaže da joj zvanična dijagnoza, koju nikada nije ni dobila, više nije najvažnija. Najvažnije joj je ono što vidi pred sobom.
"Život sam spakovala u 23 kilograma"
Međutim, kada je pomislila da je najteži deo života iza nje, usledio je novi udarac. Godine provedene uz dete, bez redovnog posla i prihoda, ostavile su porodicu u dugovima. Struja im je bila isključena, a Sandra je znala da mora da pronađe način da zaradi novac.
Zato je donela odluku da ode u inostranstvo. Sama.
"Svoj život sam spakovala u 23 kilograma i otišla sama", rekla nam je Sandra.
Nije znala jezik, nije znala gde će raditi ni kod koga će živeti. Imala je malo dete kod kuće, a noć putovanja provela je plačući u autobusu.
U Švajcarskoj je počela od nule. Prvi posao koji je radila bio je čišćenje.
"Ja imam fakultetsku diplomu, ali to nikoga ne zanima. A mene je zanimalo da zaradim novac i da ja mogu od čistog obraza da dođem kući i da ne dugujem ljudima novac."
Ljudi su je osuđivali zbog odlaska i govorili da je "ostavila" dete. Sandra tu reč i danas odbija. "Ostavila? To je tako ružna reč. Ona je ostala sa mojim roditeljima."
Prvi dani u Švajcarskoj nisu bili laki. Nije imala gotovo ništa. Spavala je na garderobi koju je ponela, nije imala ni čašu ni šolju, samo zidove i nadu da će uspeti. I uspela je.
Kasnije je, uz rad i dodatno školovanje, izgradila život u Švajcarskoj. Danas ona i ćerka imaju svoj stan, automobil i poslove, a zajedno su putovale na mesta o kojima su nekada samo maštale.
Kada je sve prošlo, stigla je depresija
Ipak, Sandra je kroz podkast prvi put otvoreno govorila i o delu priče koji je možda najteže izgovoriti.
Nakon godina borbe, kada je njena ćerka odrasla i kada više nije morala da bude u neprekidnom stanju pripravnosti, Sandra je pala u depresiju.
"Ja sam pala u depresiju. Ja nisam mogla da ustajem ujutru."
Kako objašnjava, godinama je bila usmerena na to da uradi sve što može za dete. Kada je pritisak konačno popustio, sve ono što je godinama nosila sa sobom stiglo ju je odjednom.
U jednom trenutku došla je do tačke na kojoj više nije videla izlaz. O tome danas govori otvoreno, upravo zato što želi da njeno iskustvo nekome bude razlog da potraži pomoć i nastavi dalje.
"Probudila sam se jednog jutra gde sam zaista sebi rekla: 'Imaš tačno dva puta. Ili - ili. Sredina više ne postoji.' I ja sam izabrala onaj bolji, jer sam pogledala nju, ona je spavala u krevetu do mene, i rekla sam: 'Šta ja radim? O čemu razmišljam ja? Kome? Kome nju ostavljam?' Otišla sam ovim drugim putem", rekla nam je Sandra, a na pitanje autorke da li je u tom trenutku mislila o samoubistvu, otvoreno je rekla:
"Samoubistvu, mogu slobodno da govorim, da! I hvala Bogu da sam odlučila da idem nekim drugim putem. Ja samo uvek, govorim sada i mojim klijentima: 'Uvek postoji razlog da ostaneš'", rekla nam je.
"Ako ja stalno preterujem, onda ja nisam za tebe"
U međuvremenu, pre nego što je i pošla za Švajcarsku i dok se još borila sa detetovom dijagnozom, raspao se i njen brak. Sandra kaže da je odluka o razvodu na kraju bila njena, posle godina u kojima je pokušavala da objasni da joj je potrebna podrška.
Nije tražila da neko reši problem umesto nje. Želela je da čuje jednostavno: "Znam da nije lako. Ne znam šta će biti u budućnosti, ali nisi sama." Umesto toga, često je slušala da preteruje.
"Nailazite na hladnoću, nailazite na nepodršku i pokušavate na stotine puta da razgovarate i da samo nekako malo do znanja stavite šta vam smeta, šta bi trebalo da se promeni."
A onda je došla do zaključka: "Ako ja stalno preterujem, onda ja nisam za tebe, niti si ti za mene."
Sandra danas kaže da ne želi da iz svojih odnosa nosi ružne reči, bes i strah u neki novi život. Mnogo je radila na sebi, promenila profesionalni put i počela da se bavi psihologijom, emocionalnom inteligencijom i radom sa ljudima. Danas radi dobar posao, onaj za koji se školovala, a dodatno pomaže i drugim ljudima koji prolaze kroz teške trenutke.
Međutim, kada govori o svemu što je prošla, jednu stvar posebno ističe. Njena ćerka nije samo bila razlog zbog kog je ustajala svakog jutra. Bila je i razlog zbog kog je Sandra, kada je bilo najteže, izabrala da nastavi.
"Uvek postoji razlog da ostaneš", više puta je ponovila ona.
Sandra je u podkastu "Hrabrija nego juče" iznela mnoge detalje koji sigurno mogu nekom da daju nadu, da ih inspirišu na korake ka boljoj budućnosti, a ceo razgovor sa njom možete pogledati na početku ovog teksta.
U našem podkastu, gošća Nataša Silađi nam je govorila o svom razvodu, borbi za sina i pokretanju biznisa, a njenu priču možete pogledati ovde:
BONUS VIDEO: