"Sram vas bilo, ugrozili ste sebe i bebu": Trauma na porođaju Bojani je dala snagu da sada živi život iz snova

• Bojana Andrić je nakon traumatičnog porođaja i postporođajne depresije osnovala brend "Keva si", koji pruža podršku majkama i osnažuje ih.
• Kroz lično iskustvo i pisanje bloga, naučila je kako da se izbori sa osećajem krivice, usamljenosti i pritiscima modernog roditeljstva.
• Brend je porodičan i povezuje male domaće proizvođače, promovišući zajedništvo i realnost majčinstva.

Preeklampsija u 35. nedelji: "Nisam znala koliki je rizik"

Bojana je svoju trudnoću vodila u Beogradu, i sve je bilo uredno. Međutim, stres dolazi pred sam deveti mesec, tačnije u 35. nedelji. Bojana je dobila preeklampsiju i završila u bolnici.

"Dobra stvar što ja u tom momentu nisam znala šta je to i kakvi su rizici. Verujem da me to neznanje u tom trenutku i spasilo. Jer da sam znala, verovatno bih se mnogo više opterećivala, uzbudila, potresla i možda bi i ishod bio lošiji", rekla nam je Bojana, a onda objasnila i šta ju je to odvelo u bolnicu, kakve simptome je imala:

"Pa, imala sam simptome, ali nisam ih prepoznala. Odnosno, ja sam karatista i moj prag bola je izuzetno visok i moj stil života je bio izuzetno aktivan, tako da sve te neke stvari koje su se dešavale nisam prepoznala. Iz ovog ugla mislim da nisam dovoljno slušala svoje telo, da nisam dala sebi tu privilegiju da se zaustavim i da kažem kako sam danas, šta ja to danas osećam, da li je to nešto neobično... nego to je sve normalno, idemo mi sportski, gazimo. I zapravo kada je već došlo da osetim da nešto nije u redu, tada već nije bilo u redu malo više."

Hitan carski rez i osećaj da je ne čuju

Nakon višesatnih pokušaja prirodnog porođaja, lekari su shvatili da situacija nije dobra i odlučili su se za hitan carski rez.

"Nisam znala kako ja treba da se ponašam, šta treba njima da kažem. Ja sam uporno govorila da mene to strašno boli oni su bili u fazonu da sam razmažena. Ja im kažem:

"Ljudi, ja sam karatista, ja mogu da podnesem jaku bol, ali ovde nešto nije u redu, ja odskačem metar od stola. Ali potpuno su me iskulirali dok nije došlo do toga da su svi shvatili da nešto nije u redu i onda je krenula panika. Onda odlazim na hitan carski rez. Onda je kiseonik i dalje više ne znam."

Krivica kao uvod u postporođajnu depresiju

Bojana i njena ćerka su hvala Bogu zdrave izašle kući i sve se dobro završilo. Međutim, njoj se jedna misao često motala po glavi, i smatra da je baš ta rečenica razlog zbog kog je ona kasnije upala u postporođajnu depresiju.

"Razlog zašto sam ja i posle porođaja bila tako loša jeste to što je meni doktor došao i rekao otprilike: 'Sram vas bilo, vi ste ugrozili život sebe i svoje bebe. Ja sam vas molio da idete na carski i vi niste hteli'. Ali nikad niko nije spomenuo carski rez", rekla je Bojana.

Ona nam je otkrila i koji su bili najteži trenuci u porodilištu, ali i poslala važnu poruku svim ženama koje će se uskoro poroditi.

“Naravno, to je trenutak kada mi nisu doveli bebu i kada mi sopštavaju da je beba u inkubatoru. Ali, generalno, cela ta energija koja se stvara... Mislim, opet kad se vraćamo tako daleko, mi smo vaspitani da imamo ogromno strahopoštovanje prema lekarima. Odnosno, verujem da veliki broj žena na Balkanu ima strahopoštovanje prema lekarima i da kad lekar uđe, mi zaziremo i ako smo hteli nešto da pitamo, pitanje verovatno preskočimo. To sam, na primer, promenila na svom drugom porođaju gde sam zapisivala šta treba da pitam lekara. Jer na mom prvom porođaju sam propuštala šanse da ih pitam ono što me interesuje.

On uđe, ja se prepadnem, on izađe. I to je to. Ostanem bez odgovora, znam da nešto nije u redu, nešto me muči, nešto me boli. Ali tu negde želim da podstaknem i mame trudnice da se ohrabre, da pitaju šta ih interesuje. Ako taj lekar dolazi u vizitu i ima 150 žena koje su se porodile, nemoguće je sa ljudske strane da on duboko obrati pažnju na svaku od nas. I ukoliko ja njemu ne kažem šta mene boli, ne može on čarobnom kuglom da nađe šta mene boli. A ukoliko ja njemu kažem, kao što sam rekla na drugom porođaju, doktore, desilo mi se to, to i pročitam sa papira to, to, to, da li je to normalno? I on kaže, nije, to nije normalno, 'sestro, izvadite te i te analize'. Znači, prva stavka kako da ojačamo ženu jeste da bude hrabra, da kaže šta je boli." 

Podmićivanje spremačice koje je šokiralo sve porodilje

Ženama u porodilištu je higijena od izuzetnog značaja, ali Bojana se susrela sa jednom nesvakidašnjom situacijom koja ju je šokirala. Ne samo nju, i nas kada je objasnila o čemu se radilo.

“U mojoj sobi nas je bilo četiri. Najmlađa je imala 16 godina, najstarija 39. Sve smo bile potpuno različitih karaktera. Tu smo pet dana, carski rezovi u pitanju, i smeće se ne iznosi dva dana. Napolju je leto, svi znamo šta se nalazi u tim kantama za smeće u sobama porodilja, ali spremačica ne iznosi. I u jednom momentu ulazi sestra u sobu i mi joj se obraćamo da prenese spremačici da je molimo da izbaci smeće, a ona nas pita: 'Jeste li dali 500 dinara?' Kakvih 500 dinara, pitamo je, a ona odgovara: 'Morate da joj date 500 dinara da bi iznela to smeće.' Ostale smo u šoku. Niko od nas četiri ne kapira, gleda u čudu. Da li je moguće da u porodilištu imamo toliko nehuman pristup da ta žena, higijeničarka koja prima platu za to, dođe, obriše podove, obriše, ako se to može tako i nazvati, i izađe, ne ponese sve to što se nalazi u toj kesi. Zato što nismo dali 500 dinara mita. Ako to zna sestra koja je došla, onda to verovatno, svi znaju da to tako funkcioniše. I dan danas, evo godinama posle, ja ne mogu da verujem da, na mestu gde su četiri žene rodile četiri bebe, tako nešto je izgovoreno naglas", rekla nam je Bojana.

Izlazak iz porodilišta i ulazak u postporođajnu depresiju

Izlazak iz porodilišta i ulazak u porodični dom sa bebom svakoj ženi je trenutak koji pamti celog života. I Bojani je bio prelep i sa radošću ga se seća.

"Sam izlazak iz porodilišta je meni bio jako lep jer ja sam iznela zdravu bebu i to je dar od Boga. Mi dolazimo kući, ono što je najvažnije jeste da donosim zdravu bebu, i beba i ja smo fizički zdrave. Iz porodilišta nas izvodi bebin tata, moj suprug, koji je velika podrška u celoj ovoj priči, a kod kuće nas čekaju moji mama i tata. Tako da u tih prvih par dana nisam bila sama, ali vrlo brzo nakon toga mama i tata su se vratili u naš rodni kraj, muž kreće da radi i ja ostajem sama veliki broj sati sa bebom. Oni su tu bili uz mene, ljubav sam osećala, ali ovaj stil modernog roditeljstva koji mi živimo, posebno u velikim gradovima, doveo je do toga da žena kad se porodi bude jako usamljena", govori Bojana, a onda dolazi trenutak gde se budi osećaj krivice i polako klizi u postporođajnu depresiju.

"Moj najveći problem sa ove tačke gledišta je bio što sam ja negde krivila sebe za sve to što mi se dešavalo u porodilištu. Iako to nema veze sa realnošću i svi koji se bave medicinom znaju da ja kao ja, kao žena, kao majka, trudnica nisam mogla ništa tu da promenim, ali ta neka prevelika zaštitnička uloga je preovladavala u meni. I ta krivnja. Koliko god meni muž i mama da su objašnjavali da ja tu nisam mogla ništa da promenim, meni niko nije mogao dovoljno da objasni.

Pogotovo kad se budim peti put u toku noći, četiri sata je ujutru, i tada, verovatno kao i svakoj ženi, najlakše je da otvorim frižider. Da krenem da gutam svoje emocije, da gutam svoju bol, da gutan strah, da ga hranim na taj način. I to je ulazak u tu neku postporođajnu depresiju."

Blog tekstovi i komentari koje nijedna žena ne želi da čuje

Bojana je odlučila da počne da piše blog tekstove, tako je izbacivala osećanja iz sebe, ali i pomagala drugim ženama da shvate da nisu same u tome. Međutim, pored komentara podrške, dobila je i one druge - osuđivačke.

"Početak mog preduzetničkog dela bio je da sam ja pisala blog tekstove na sve teme koje su me mučile u tom periodu. I napišem tako blog tekst o postporođajnoj depresiji, objavim ga na Instagramu i kreću komentari. Šareni. O podršci, ali i o osuđivanju. Tako ja nailazim na razne komentare i razmišljam: 'Bože, ko su ti ljudi koji imaju potrebu da koriste svoju tastaturu kao pištolj za nečije emocije'. Zaista mislim da je danas, generalno u svetu društvenih mreža, tastatura ubojito sredstvo gde svako iz svoje ušuškane fotelje može da priča i da kritikuje ostale ljude i ostavlja negativne komentare.

Naravno, mene to nije privatno povredilo, ali u tom momentu mi je poslovno zasmetalo. To su bile žene srednjih godina. Žene koje nisu više u fazi fertiliteta. Zašto to govorim? Zato što ako analiziramo ženu koja je rađala 60-ih, 70-ih godina, ona je imala svekrvu, taštu, ujnu. Dve kuće ispod nje je obično bila neudata rođaka koja je dolazila da se igra sa njenom bebom, a mama je mogla da ode da se okupa ili još i isfenira. Imala je skuvan ručak, zdrave obroke, redovne obroke, socijalnu zajednicu koja je ključ. Nije nam Bog za džabe ostavio bake i deke, da oni budu još uvek mladi i dovoljno snažni kada mi rađamo bebu. Jer, zaista, svakoj mami treba mama."

Bojana kaže da se postporođajna depresija polako uvlačila, ali da je u jednom trenutku uspela samu sebe da osvesti i razmisli o svom psihofizičkom stanju.

"Pogledam se i razmišljam šta sam uradila danas? Kako ja izgledam sada u ovom trenutku? Primetim da dobijam svaki mesec na kilaži, da me mrzi da izađem da prošetam... Sećam se situacije kada muž dolazi kući, a ja jedva čekam da on dođe i prva misao je: 'Bože, da li sam ja oprala zube danas? Ili je to bilo juče?' Kao, čekaj šta se desilo? I onda, da li sam bebi dala u 12 sati one kapi D3? Ili je to bilo juče?

Znači, pojam vremena potpuno izgubljen. Ne znam šta se desilo kad. U pidžami sam, a 7 je sati naveče. I onda sam se samo zaustavila. Hajde malo da analiziram sebe, da analiziram gde sam, šta sam. Pored razgovora sa mojim bližnjim, sa suprugom, sestrom, sa mamom, pomoglo mi je i što sam krenula da pišem, što sam krenula da izlazim, da teram sebe da izlazim i krenula sam da radim. Mene rad leči. Sve te neke misli kad sam u akciji i kad radim. Volim to i to mi je jedan od načina da prevaziđem teške trenutke."

Društvene mreže i uticaj na mamino samopouzdanje

Kao i većina žena, i Bojana je gledala na Instagramu druge mame koje se predstavljaju kao idealne. Njihova beba je uvek perfektno obučena, kuća uvek sređena, one sa loknama hrane decu, a onda je shvatila da takve stvari utiču loše na nju jer nisu realne.

Baš zbog toga je i došla na ideju da pokrene svoj biznis, da pokaže mamama da nisu same i da sve prolazimo kroz iste trenutke sa svojom decom.

"E tu nastaje moja želja da stvorim jedan profil, jednu zajednicu koja će biti 'realan život'. Šta je stvarnost? I da li je uopšte važno da li je beba pojela 30 ili 33 mililitra? Ili da li je presvučena pet puta u brendiranu odeću? Tada se stvaraju kompleksi drugih žena, u smislu, kako ona može, a ja ne mogu", rekla je Bojana i dodala:

"Gledajući celi taj Instagram svet i sve to, osetila sam duboko u sebi da želim da pružim jedan drugi vid celog modernog roditeljstva. U meni je postojala dugo želja da ja napravim nešto svoje, da to bude neka priča. Uvek je bila vezana za zaštitu žene, ali u momentu kada sam se rodila ja kao mama, verujem da se i rodila "Keva si". Prosto da je to bilo istog trenutka, samo još nismo znale. Odnosno, to se desilo kada je moja druga beba došla na svet i kada sam poželela da se otisnem u te preduzetničke vode.

"Keva si" – brend nastao iz potrebe da majke ne budu same

U trenutku kada je shvatila da neke stvari mora da promeni zbog sebe i svoje porodice, Bojani se javila i divna ideja da pokrene biznis posvećen mamama. Ona i njen suprug dolaze na ideju da naprave mali porodičan biznis kako bi ona imala više vremena da se posveti deci.

Suprug joj je bio najveća podrška i sve vreme su učili od nule. Danas posluju možda i bolje nego što su planirali, a ono što je posebno važno jeste da su se uvezali i sa drugim malim porodičnim firmama, te da zajedno sarađuju.

"Ono što bih ja volela da naglasim jeste da u našoj proizvodnji radi čak 13 različitih dobavljača, ali sve su male porodične firme, posebno izabrane. Znači, nema uvoza, nema AliExpressa, nema brze kupovine. I naši crteži su svi ručno crtani. Što znači da vi kada kupite naš jedan proizvod, vi ste podržali bar sto porodica. I to je negde što hrani moju dušu", rekla nam je Bojana.

Preduzetništvo između sumnje i vere

Kao i mnogi preduzetnici, i Bojana se na početku susretala sa raznim situacijama i nebrojano puta pomišljala da odustane od svega.

"U prvoj godini i nisam toliko jer postoji taj entuzijazam, ti gradiš, ti imaš. E onda u drugoj godini, kad već očekuješ da imaš neki stabilan prihod, kad očekuješ da imaš neko stabilno radno vreme, i sve ono o čemu si maštao - ne desi se. Mnogo puta mi je dolazila ideja da radim u kiosku, u pekari, bilo gde, jer ja više ovo ne mogu. I verujem da bih mnogo, mnogo puta odustala da moj suprug nije bio tako uporan da ostanem u tome. Jer oni su mnogo verovali, možda i više nego ja", rekla je i dodala da njeno preduzetništvo i postoji zbog njene porodice.

"Uz njega i moja deca bolje rastu jer sam ja više vremena sa njima. Tu sam, na usluzi njima i svim njihovim aktivnostima. Ali pored toga, i ja sam mnogo srećnija i zadovoljnija. 'Keva si' zaista i postoji zbog porodice", zaključila je Bojana.

BONUS VIDEO: