"Rekli su da moraju da mi amputiraju noge": Kad je doživela čudo, Dejana se zaklela i osnovala Anđele Severa

"Doktor mi je rekao: 'Znaš, kada izađeš odavde, otiđi u crkvu i zahvali se Bogu, jer ja drugog objašnjenja nemam'. U to vreme, kada se sve to dešavalo i kada su meni ljudi pomagali da prehranim troje dece, jedno sam obećala sebi i Bogu - ako ikad prohodam, da ću ja biti ta koja će pomagati. I evo me, trudim se."

Njena priča počinje u trenutku koji nijedna majka ne zaboravlja.

Šokantna dijagnoza 

Nakon dvoje zdrave dece, Dejana je rodila treće dete. Iako je redovno pratila trudnoću, tek u bolnici je saznala da njen sin ima Daunov sindrom.

"Još sam bila na porođajnom stolu kad mi je saopšteno da je Adrijan verovatno rođen sa Daunovim sindromom i da ću imati nedovoljno mentalno razvijeno dete", rekla nam je Dejana, a onda objasnila i kako se osetila u prvim trenucima:

"Prvo je bio šok, neverica. Nisam mogla da prihvatim, s obzirom na to da su mi stariji sin i ćerka zdrava deca. A onda kreće i borba da Adrijan zajedno sa svojim bratom i sestrom odrasta u jednoj porodici.Nažalost, već drugog dana sam dobila ponudu da ga smestim u dom za decu sa smetnjama u razvoju u u Subotici. Naravno, ja to nisam prihvatila i mi smo, posle par dana provedenih u bolnici, zajedno došli kući."

U to vreme, njen suprug je već bio teško bolestan, ali ono što je jedino želeo jeste da Adrijan raste uz svoju sestru i brata. Rekao je Dejani da će njihova beba, baš zbog toga što je drugačija, dobijati mnogo više ljubavi i pažnje.

Smrt supruga 

Samo mesec dana nakon porođaja, njen suprug je preminuo i ona ostaje sama sa troje dece i sa podrškom majke.

"16. marta 2010. godine suprug je preminuo od kancera i ostala sam sama sa bolesnom majkom i sa troje dece, od kojih je Gregor imao 4 godine, Viktorija 3, a Adrijan je tada imao mesec dana", rekla nam je Dejana koja u prvim trenucima nije imala vremena da razmišlja puno, već je samo razmišljala kako da obezbedi decu.

"Trudila sam se da radim po dva posla kako bih deci obezbedila sve ono što im je potrebno, jer je naša porodična penzija bila mala. Takođe i mama je imala malu porodičnu penziju, a trebalo se živeti, trebalo je deci dati sve ono što im je potrebno. Sve to je bilo bez nekog velikog razmišljanja do 16. avgusta 2012. godine, u stvari do trenutka kada sam ja doživela saobraćajnu nesreću."

Saobraćajna nesreća koja je sve promenila

Saobraćajna nesreća potpuno je promenila njen život. Dejana je tada konačno imala slobodan dan koji je poželela da provede sa svojom decom. Nažalost, na putu je udario auto i dalje prognoze nisu bile dobre.

"Krenula sam ujutru po hleb motorom i na putu me je pokupio auto. I već u sledećem trenutku sam bila u bolnici gde mi je saopšteno da verovatno nikad neću prohodati, ali zbog šoka ne mogu da mi urade operaciju. Tako da je operacija bila odložena na par dana. Posle operacije, doktor je rekao da definitivno nikad neću prohodati i da bi možda bilo bolje kad bi mi amputirali obe noge, pošto sam imala višestruke prelome obe noge", rekla nam je Dejana.

Tri meseca je provela u bolnici, a za to vreme, njena majka je brinula o deci. Bila im je kao druga majka dok se Dejana nije vratila. Nažalost, kući se vratila u invalidskim kolicima, ali prognoze lekara nikako nisu bile dobre.

"Nije postojao dobar znak. Više lekara me je savetovalo, a ja jednostavno nisam mogla da prihvatim da mi amputiraju obe noge i odlučila sam da ipak ostanem u kolicima, pa šta mi Bog da", rekla nam je i otkrila da je život u invalidskim kolicima bio jako težak, ali da je najveću snagu pronalazila u deci.

"Znala sam da nemaju nikoga, da ako se meni nešto desi ili ako ja, ne daj Bože odustanem, da oni neće imati nikoga."

Život u invalidskim kolicima

Dok je prolazila kroz najteže borbe, okolina nije bila blagonaklona prema njoj. Kako i sama kaže, bilo je raznih komentara.

"Imala sam nekolicinu prijatelja, čak sam neke stekla i posle saobraćajne nesreće. Većina prijatelja koje sam imala do tada su mi okrenuli leđa jer ne može svako da se bori sa teretom koji nose invalidska kolica. Deca su najviše ispaštala.U tom periodu smo potrošili sav novac koji smo imali ušteđen i živeli smo od tih porodičnih penzija koje su bile minimalne.Živeli smo na rubu siromaštva", rekla nam je Dejana, a onda otkrila i da je njen sin zbog toga imao probleme u školi:

"Deca znaju biti jako surova, pogotovo prema deci koju nema ko da brani, gde je majka u invalidskim kolicima, a otac je preminuo. Tada mi je stariji sin bio i žrtva vršnjačkog nasilja u školi."

I u tim trenucima Dejana je ostala pribrana i odlučila je da svom detetu pomogne na najbolji način:

"Iskreno, vodila sam ga kod psihologa. Čak me nekolicina prijatelja i osuđivala zašto ga vodim kod psihologa, ali želela sam da mu pružim stručnu pomoć. Ljubav i podršku je imao kod kuće. Želela sam da ne postane neko ko će danas, sutra možda biti deo tog vršnjačkog nasilja, ustvari neko ko će pokazati silu iz neke ogorčenosti. I uspela sam. Oni su danas divni ljudi."

Bolovi i strah od lekara i amputacije

Nakon šest godina u invalidskim kolicima, Dejana je izbegavala da ide kod lekara jer se plašila da će morati da amputira noge. Međutim, 2018. godine dobija jake bolove u nogama zbog kojih je ipak morala da ode kod lekara.

"Noćima nisam mogla da spavam i otišla sam kod ortopeda koji mi je rekao da možda i ne moramo da radimo amputaciju, da možda može da mi pomogne sa Elizarovom metodom.Ja sam bila u čudu jer nisam ni znala o čemu se radi, tek sam kasnije preko interneta saznala o kojoj metodi je reč. Dao mi je predlog da pokušamo da odradimo, s tim da mi je rekao da će oporavak trajati od tri meseca do dve godine. Računali smo šta su dve godine ili tri meseca u odnosu na šest godina koliko sam već u kolicima. To je bio doktor Jovišević zahvaljujući kom sam i prohodala", priča nam Dejana i nastavlja:

"Dogovor je bio da se operacija odradi početkom jula, ali nisu imali anesteziologa u bolnici i prebačena je za avgust. Sudbina je tako htela da operacija bude 16. avgusta, kada je bila i prva operacija 2012. godine, i kada sam saznala da nikad neću hodati. Psihički sam se pripremala za tu Elizarovu metodu i ono što me nakon toga čeka. Međutim, posle anestezije se budim i vidim da nemam obruč na nozi. Krećem da plačem jer mislim da je nešto krenulo po zlu i da nije moglo da se uradi, te da će da mi odseku noge, što ja naravno, ne prihvatam. Pitam medicinsku sestru o čemu se radi i zašto nemam obruč na nozi. Ona mi govori da ne sme ništa da kaže dok doktor ne dođe."

Čudo koje ni doktor ne zna da objasni

Doktor je dolazio tek sledećeg jutra, a Dejani je, kako kaže, to bila najduža noć u životu.

"Ujutru dolazi doktor, staje na vrata, gleda me, smeje se i govori: 'Gde si ti, moje čudo?' Ja sam izbezumljena, zbunjena, ne znam ni šta da pomislim. 'Zašto doktore', pitam ga, a on kaže: 'Hajde priznaj mi šta si pila od lekova za srastanje kostiju za ovih šest godina koliko se nismo videli?' Govorim da nisam ništa. Mama je preminula i jednostavno, posle troškova sahrane koje smo morali da platimo, nisam bila u mogućnosti da kupujem bilo kakve lekove. Onda mi je rekao: 'Kad izađeš odavde, otiđi u crkvu i zahvali se Bogu jer ja drugo objašnjenje nemam'. Ja i danas čuvam te snimke. U martu 2018. su moji prelomi bili isti kao 2012. godine, i snimak iz avgusta 2018. gde moja kost izgleda kao da nikad nisam imala saobraćajnu nezgodu", rekla nam je Dejana, a ni doktori nemaju nikakvo objašnjenje.

Na pitanje da li veruje da je sačuvana sa nekim razlogom, rekla nam je: "Mislim da da. U to vreme, kada se sve to dešavalo i kada su meni ljudi pomagali da prehranim troje dece, jedno sam obećala sebi i Bogu - ako ikad prohodam, da ću ja biti ta koja će pomagati. I evo me, trudim se."

Dejana nam priznaje da za tih šest godina prošla i borbu sa samom sobom, da je mnogo puta pomišljala i da odustane, ali se uvek vraćala na to da pored sebe ima decu koju mora da izvede na put.

"Znala sam da ne smem da odustanem jer decu moram da izvedem na put, da je tu Adrijan kom ću verovatno trebati dok sam živa. Da on neće imati nikog drugog. Imaće sestru i brata, tako sam ih učila od malena, da jednog dana kada mene ne bude, da oni budu ti koji će brinuti o njemu, da ne završi ni u jednom domu", rekla nam je Dejana i dodala da kroz svoj humanitarni rad ima priliku da uđe u domove i da ne želi da njeno dete bude tu.

Osnovala "Anđele Severa" i pomaže drugima

Dejana je svoj cilj ispunila, baš ono što je, kako je rekla, obećala sebi i Bogu - kada je posle fizikalnih terapija koje su trajale godinu i po dana, ponovo prohodala, pokrenula je humanitarno udruženje "Anđeli Severa" i pomaže bebama i osobama sa invaliditetom.

"Bog je sam hteo da ja prohodam i posle oporavka. Nevenčani suprug, prijatelj i ja smo pokrenuli udruženje gde smo se prvenstveno fokusirali na osobe sa invaliditetom. Međutim, jedna prijateljica je bila u bolnici i pozvala me i rekla: 'Dejana, jednoj mamici treba aptamil, a nema novca da kupi. Nema ga ni u bolnici, nema ko da joj ga pozajmi.' I onda sam ja krenula u istraživanje. Znam da postoji narodna kuhinja, znam da dobijaju hranu porodice koje su slabijeg socijalnog statusa. I tek sam onda shvatila da ustvari dece do tri godine nema u sistemu", govori nam Dejana koja je tada shvatila da će se njihovo udruženje baviti i bebama.

Prvo su se fokusirali na okrug Bačke Topole i Subotice, a danas, posle četiri godine, pomažu 73 grada u Srbiji, a njihove donacije otišle su i u Makedoniju.

Trenutak kada je prvi put odnela pomoć je nešto što je još jedan pokazatelj koliko je ova žena jaka!

"Sticajem okolnosti, to je bila osoba koja mi je, kad je meni bila potrebna pomoć, okrenula leđa. Ja sam se osećala dobro. Ona je tada shvatila da je pogrešila i molila me da joj oprostim. Plakala je, nije mogla da dođe sebi. Ona je očekivala da ću ja njoj okrenuti leđa. Samo što ja nisam bila takva."

Kako pomoći humanitarnom udruženju "Anđeli Severa"?

Udruženje "Anđeli Severa" svake godine tradicionalno prikuplja pakete pomoći ispod Brankovog mosta u Beogradu, 19. januara.

"Ove godine se veliki broj humanih ljudi velikog srca odazvao našoj akciji. Za prvi mesec smo podelili čak 800 paketa, i dalje ih sortiramo", rekla nam je Dejana, a onda dodala da takav način prikupljanja ipak nije dovoljan za celu godinu, te da bi od velike važnosti bilo da se velike kompanije priključe. Međutim, i svi ljudi dobrog srca mogu pomoći tokom godine, tako što će poslati pakete na adresu njihovog humanitarnog udruženja (Ištvan Andre 25, 24300 Bačka Topola) ili uplatom na njihov žiro račun (160-6000000803996-63)."

Na samom kraju, Dejana je imala važnu poruku za sve koji se danas bore:

"Nikada nemojte da odustanete. U svakom trenutku nađite nešto što će vas gurati napred. Meni su to bila moja deca, a ja mislim da svako od nas ima nešto što ga čini sretnim. Neka to bude sitnica, ali neka bude nešto zbog čega neće odustati."

Zabranjeno preuzimanje dela ili čitavog teksta i/ili fotografija/videa, bez navođenja i linkovanja izvora i autora, a u skladu sa odredbama WMG uslova korišćenja i propisima Zakona o javnom informisanju i medijima.

Pogledajte i priču naše Marine Tanacković koja je 3 puta pobedila leukemiju:

BONUS VIDEO: