"Svi mi kažu: 'Ti si već operisana, ne skupljaj viruse, idi, sedi kući i odmaraj.' Da bi jednog momenta ja dobila uput kod psihijatra kao umišljeni bolesnik. I to je mene debelo izrevoltiralo. Ja sam onda pokupila te papire, došla na Institut za onkologiju u terminu kada moj lekar radi, i čovek kad me pregledao, momentalno me poslao da se zakaže biopsija i da se uradi. Samo što sam u petak došla u Pirot, u ponedeljak su me već pozvali da se vratim, da je stigao nalaz - kancer."
U najnovijoj epizodi autorskog podkasta "Hrabrija nego juče", ugostili smo Valentinu Obradović, ženu čija biografija prevazilazi okvire obične ljudske izdržljivosti. Njena ispovest nije samo svedočanstvo o preživljavanju višestrukih kancera i porodičnih tragedija, već i važan apel svim ženama iz manjih sredinada ne ignorišu signale svog tela i da zahtevaju adekvatnu medicinsku negu.
"Nažalost, kako kažu, kako te zaljulja, tako te vodi. Tako i mene", reči su kojima Valentina objašnjava neverovatan niz iskušenja sa kojima se suočila.
Pogledajte neverovatnu priču Valentine Obradović:
Susreti sa smrću u detinjstvu i misterija iz porodilišta
Valentina je još kao devojčica dva puta gledala smrti u oči. Sa samo tri godine upala je u korito sa vrelom vodom, zadobivši teške opekotine. Četiri godine kasnije, nabujala Drina ju je odnela usled puštanja brane. Svi koji poznaju tu reku kažu da je ona jedina za koju znaju da je iz njenih nemilosrdnih vrtloga izašla živa.
Odraslo doba donelo je nove udarce. Valentina se dva puta udavala, ali nije pronašla sigurnu luku. Kao samohrana majka dvoje dece, Aleksandre i Darka, morala je iznova da gradi život, suočena sa napuštanjem i partnerovim problemima sa kockom. Ipak, najdublju ranu, na koju ni danas nema definitivan odgovor, nosi iz porodilišta.
U šestom mesecu trudnoće, donela je na svet dečaka.
"Kada je beba zaplakala, ja sam je uzela u ruke... tu su pritrčali iz druge sale i svi su rekli: 'Jao, pa beba je u redu.' Dali su mi je na minut, kao lutku. I onda su ga odneli i posle mi saopštili da je beba umrla."
Zvaničan dokument o smrti nikada nije dobila, a od patologa su suprug i ona dobili zastrašujući nezvanični savet: "Najbolje da ovo zaboravite. Vrana vrani oči ne vadi."
Uput za psihijatra umesto onkološke dijagnoze
Kada su krenuli prvi simptomi teške bolesti - pucanje noktiju, opadanje kose i bolne izrasline, iako je već jednom operisana kao onkološki pacijent, Valentina je ovog puta naišla na zid u zdravstvenom sistemu svoje lokalne sredine. Njeni simptomi su ignorisani.
"Svi mi kažu: 'Ti si već operisana, ne skupljaj viruse, idi, sedi kući i odmaraj.' Da bi jednog momenta ja dobila uput kod psihijatra kao umišljeni bolesnik. I to je mene debelo izrevoltiralo", objasnila nam je Valentina.
Odbijajući da prihvati takav tretman, insistirala je na daljim pregledima. Odlazak na Institut za onkologiju u Beogradu doneo je surovu, ali spasonosnu istinu.
"Ja sam onda pokupila te papire, došla na Institut za onkologiju u terminu kada moj lekar radi, i čovek kad me pregledao, momentalno me poslao da se zakaže biopsija i da se uradi. Samo što sam u petak došla u Pirot, u ponedeljak su me već pozvali da se vratim, da je stigao nalaz - kancer", priča Valentina.
"Podignem glavu kao da je ceo svet moj"
Suočena sa agresivnim onkološkim lečenjem, Valentina je odbila ulogu žrtve, prvenstveno zbog svog tada desetogodišnjeg sina. Kada je kosa usled hemoterapije počela da opada, preuzela je kontrolu nad situacijom.
"Setila sam se slika glumica koje sam gledala nekad bez kose, manekenki. Videla sam sebe da ću biti strašno lepa bez kose kao i one. Uzela sam mašinicu i sama sebi obrijala glavu. Stavim jednu malu maramu, vežem, našminkam se i podignem glavu kao da je ceo svet moj", sa ponosom u glasu govori nam Valentina.
U toj teškoj borbi, pored zvanične medicine i operacija kojima se podvrgla, ogromnu psihološku snagu pronašla je u veri. Nakon sna u kojem je videla nepoznatu pećinu, spletom okolnosti otišla je u manastir Ostrog i prepoznala prizore iz svog sna. Taj duhovni mir pomogao joj je da na teške hirurške zahvate u Beogradu ode sa osećajem da je u pravim rukama.
"Ako vas nešto boli, niko drugi ne zna koliko vas boli"
Gostujući u podkastu Hrabrija nego juče, Valentina je istakla da njena priča prvenstveno treba da posluži kao ohrabrenje ženama u manjim sredinama koje se bore sa sličnim predrasudama sistema i okoline. Apelujući na pacijente, ona naglašava koliko je važno slušati sopstveno telo: "Ako vas nešto boli, ne može niko drugi da zna koliko vas boli. Znači, ako mislite da niste dovoljno shvaćeni, treba potencirati, treba biti uporan."
Valentina ističe da, uprkos veri na kojoj je gradila snagu, pacijenti moraju poštovati zvaničnu medicinu. Dodatni teret za pacijente u manjim sredinama, objašnjava Valentina, jesu osuda i sumnja društva ukoliko se osoba ne uklapa u stereotipnu sliku teškog bolesnika.
"Čujete iza leđa: 'Ma kakva metastaza, ko je to preživeo? Ne bi ona tako bila doterana.' To mene jako je bolelo. Možda ja to nisam nikad to pokazala... ali često taj spoljni izgled zavara", iskrena je ona. Njeno iskustvo svedoči da kancer nije obavezno kraj, već velika životna bitka koja zahteva upornost, medicinsko praćenje i mnogo hrabrosti.
Važna napomena: Sadržaj ovog teksta zasnovan je na ličnom iskustvu sagovornice u podkastu "Hrabrija nego juče". Informacije iznete u intervjuu ne predstavljaju zamenu za profesionalni medicinski savet, dijagnozu ili lečenje. Za sva pitanja o zdravstvenom stanju i onkološkom lečenju, obavezno se konsultujte sa svojim nadležnim lekarom ili onkologom.
Pogledajte i priču naše Maje koja je karcinom otkrila par meseci nakon porođaja:
BONUS VIDEO: