"Zovem se Marina. Sa 27 godina sam tri puta pobedila leukemiju - tri puta, za manje od dve godine. Preživela sam kliničku smrt. Ponovo učila da jedem, da hodam, da izgovorim najjednostavniju reč. A onda sam odlučila da živim. Završila sam fakultet, ostavila čoveka koji me je gasio i pronašla svoj put."
Ovo nije priča o bolesti. Ovo je priča o volji koja odbija da umre.
Postoje žene o kojima se nikad dovoljno ne piše. Žene koje se nisu promenile zato što su želele, već zato što ih je život bacio na kolena i ostavio da biraju: raspasti se ili roditi ponovo. One ne pune naslovne strane, nemaju moćne titule. To su tihe heroine. One koje su morale da izdaju staru sebe da bi spasile novu. One koje su shvatile da je hrabrost najvidljivija tek kada si potpuno nevidljiv.
Serijal "Hrabrija nego juče" je o njima. O ženama koje su ustale posle svega.Koje su promenile sebe, pa promenile i svet oko sebe. Ako im ne damo glas, ko će?
Ko je Marina?
Marina Tanacković iz Šapca bila je mlada zdravstvena radnica kada je bolest počela da je lomi. Tog dana nešto se u njoj ugasilo: noge su popuštale, glava joj je padala, telo je slalo signale koji su šaputali da se nešto ozbiljno dešava. Odradila je smenu, ali je osećala da više ništa neće biti isto. I otišla je kod lekara.
Nizali su se pregledi, analize, pogledi lekara koji govore više od reči. Rekli su joj samo jedno: odmah u Beograd, u Klinički centar Srbije. I tu, u Urgentnom centru, desio se trenutak koji joj je presekao život na pre i posle.
"Rekli su mi da legnem. Oko mene dvadeset ljudi. Sestre, lekari. I neko je rekao: 'Ne brini se, koleginice, mi smo uz tebe.' Tad sam prvi put zaplakala. Tada sam shvatila."
Znala je šta pokazuju analize iako joj niko zvanično još nije izgovorio dijagnozu.
Prvo što je uradila bilo je da nazove roditelje.
"Želim da ovo čujete od mene. Imam leukemiju."
Oni su poricali, ali istina nije čekala. Odmah je zadržana. Odmah transfuzija. Odmah borba.
I onda - mrak!
Reakcija i klinička smrt
"Dobila sam reakciju na transfuziju, završila u komi, na aparatima. Preživela sam kliničku smrt. I nije tačno da čovek u komi ništa ne zna. Sve sam osećala. Moji roditelji su danima sedeli pored mene. Kada sam se probudila, prvo sam tražila oca, iako je mama bila tu. Znala sam da je bio tu. Osećala sam to."
Probudio ju je život… ali samo da bi je odmah gurnuo u novu bitku. Sa 65% ćelija raka u krvi, nije imala luksuz vremena. Morala je direktno u hemoterapiju.
Prošla je dva teška ciklusa. A onda, najteža rečenica koju je čula.
"Doktorka me je pozvala i rekla da nisam dobro reagovala. Da ni posle dva ciklusa nisam u remisiji."
Marina je samo odgovorila: "Dobro, uspeću."
Verovala je u to. Htela je da veruje. Ali doktorka je nastavila: "Idi kući. Ako po povratku bolest ne bude ispod 5%, završila si lečenje."
Tri meseca bolnice. Tri meseca neizvesnosti. Tri meseca straha. A onda deset dana kod kuće. Deset dana u kojima je šetala šumom, držala se za život rukama i verom i nadom. I dogodilo se ono što medicina ne ume da objasni lako.
"Vratila sam se, uradila punkciju. Profesorka je prišla nasmejana: 'U remisiji si.' Kod mene je terapija delovala i kada sam bila kod kuće, imala je produženi efekat. Rekla mi je da je to pravo čudo."
Ali osam meseci kasnije dolazi novo poglavlje pakla.
Rak se vratio. Ovoga puta u likvor.
Povratak bolesti
"Primila sam simptome sasvim slučajno. Svetlucanja ispred očiju. Nešto nije bilo u redu. Odmah bolnica. Odmah nova borba. Ostala sam potpuno slepa, a rak… On sada nije bio u krvi - prešao je u likvor."
Fizički bol. Hemoterapije. Lumbalne punkcije. Mrak u glavi. Nestajanje snage.
"Nije najteže samo fizički. Najteže je krenuti drugi put. Prihvatiti da se opet boriš. Nema vremena za misli, samo ideš. Preživljavaš bolove. Preživljavaš strah. Najveći strah sam imala pred intervencije, i kada mi noću pozli, završim u Urgentnom i jedva preživim."
A onda nam otkriva ono što je skrivala u sebi, ono što niko nije mogao da vidi na njoj:
"O tim strahovima nisam pričala. Čuvala sam ih u sebi i borila se da se izdignem svaki put. Vid mi se vratio, a ja sam u tim momentima videla svoj novi život i hrabro krenula da ga prigrlim."
Kako bi se izvukla iz svega, kako bi prestala da traži krivca i ljuti se na život, Marina je u bolničkoj sobi pravila svoje male rituale spasa. Dok su mnogi oko nje danima gledali u plafon, ona je ustajala kad god bi mogla i slagala svoje stvari, prepakivala ih, pomerala, pravila red u haosu koji joj je razjedao telo.
"Nisam bila ljuta. Nisam imala vremena za to", kaže mirno. "Shvatila sam da je to moj izazov. Moj krst. Borba koja mi je data."
Volju nikad nije gubila
Njene cimerke u sobi su se smeškale i pitale je: "Marina, opet se pakuješ? Misliš da ideš kući?"
A ona im je uzvraćala osmeh. Ne zato što je stvarno mislila da ide kući, već zato što je znala da mora da se ponaša kao da ide. Ako se ne ponašaš kao da živiš, umrećeš.
I onda, jedan trenutak koji joj je presekao dušu više nego igla, infuzija ili hemoterapija.
"Bio je Veliki petak, 2017. godine", priseća se tiho. "Sestra Tanja sa hematologije donela mi je tanjir posne supe. Sela je pored mene i rekla: 'Ja ne idem odavde dok sve ne pojedeš.' Tu rečenicu… nikad neću zaboraviti."
Dok joj je bolest lomila i kosti i živce, ona je osećala da joj negde duboko život kuca ponovo. Da počinje iz početka, u telu koje se raspadalo, ali u duši koja je rasla.
Na pitanje kako je tako mlada uspevala svaki put da se diže iz pepela, Marina kaže samo: "Prosto moraš. Ili te ima, ili te nema. Život je borba."
Ima ljudi koji pate u tišini, ali Marina je patila dostojanstveno, sa medicinskim osobljem koje ju je držalo kad se raspadala, sa ljudima koji su joj davali snagu da izdrži najjače bolove. A bol je bio svuda. U kostima. U glavi. U glasnim noćima kad bi završila u Urgentnom, bez daha, pola živa.
O tim strahovima nije pričala. Čuvala ih je u sebi kao tajne koje bi je slomile ako ih izgovori.
Tokom bolesti izgubila je gotovo sve funkcije. Ponovo je učila kako se jede. Kako se hoda. Kako se drži viljuška. Kako se piše. Svaki korak je bio kao da prvi put pripada ovoj zemlji.
"U početku je bilo teško… ali samo me volja vukla. Vera da ću pobediti. Vera u sebe. Vera da se dobro dobrim vraća."
Jedan od možda i najbolnijih trenutaka bio je trenutak kada je izgubila svoju lepu i bujnu kosu. Iako je bila svesna toga od samog početka terapija, trenutak kada je došlo do gubitka, ipak je bio vrlo bolan.
Opadanje kose
"Kada su počele hemoterapije, znala sam šta me čeka – kosa će opadati. I iskreno, nisam se bojala. Lako sam prihvatila brijanje na ćelavo, jer kosa, koliko god važna bila, ponovo poraste. Tada nije bila bitna, jedino što je imalo pravu težinu bilo je pobediti bolest.
Ali treći krug, zračna terapija, doneo je iznenađenje. Moja kosa je bila gusta, kovrdžava, gotovo kao da je sama htela da pokaže snagu. Pomislila sam da bi bilo bolje da me obriju pre terapije, ali doktorka i rendgenski tehničar rekli su da to nije potrebno. I tada je usledio šok – dok sam prala kosu, koja je tada bila do ramena, sve je počelo da opada. I ne samo to – sva kosa se skupila u jedan pramen, dok je ostatak otpao. Bio je to trenutak koji je boleo i telo i srce. Umotala sam kosu u peškir, izašla iz kupatila i odmah rekla tati: 'Vozi me kod frizerke, moraju da mi obriju glavu.'
Zračna terapija bila je mnogo jača – delovi glave ostali su potpuno bez kose. Taj osećaj je bio težak, ali me je naučio nečemu važnom. Kosa jeste važna, posebno za ženu, ali nije najbitnija. Poraste ponovo, možda ne kao pre, možda drugačija, ali zdravlje – ono je ono što zaista ostaje", rekla nam je Marina koju ništa nije omelo u borbi za pobedu.
I pobedila je! Ali to nije bio kraj. Bio je početak nove, još hrabrije verzije Marine.
Pobedila sve
Kad je izašla iz bolnice treći put, kada je preživela i ono što se ne preživljava, shvatila je nešto što je godinama potiskivala - brak koji ju je gasio.
Shvatila je da se ne može vratiti u život u kome se davi. Zato je, posle svega, imala hrabrosti da preseče.
"Razvela sam se zbog zdravlja", kaže jasno i dodaje: "Morala sam da sklonim negativno iz svog života."
Ali nije izgubila veru u ljubav. Nije izgubila veru u ljude. Samo je naučila da prvo voli sebe.
Tokom oporavka vratila se u porodični dom i odlučila da završi ono što joj je život prekinuo - fakultet. Ponovo je učila slova, pa rečenice, pa knjige. I kada je položila poslednji ispit, znala je: pobedila je!
Završila je školu, našla novi posao, izgradila svoju kuću, svoj kutak slobode, svoje mesto gde diše punim plućima.
"Svako od nas mora da ima cilj. Kad ga ostvariš - praviš novi. Volim svoj posao. Rođena sam za to. A kuća… to je bio moj mir."
Naučila je da je jača nego što je ikada mislila. Da ima pravo da bude ponosna na sebe. Da je život vredan samo kad ga zagrliš u potpunosti.
"U najtežim trenucima govorila sam sebi: 'Bože, hvala ti', 'Koliko sam jaka', 'Posle kiše dođe sunce'. A da mogu da zagrlim sebe iz tog perioda, rekla bih joj: 'Volim te. Izdrži. Idemo dalje u nove pobede. Zagrli život.'"
Danas zna da nije preživela samo bolest - preživela je život.
A ženama koje danas stoje na ivici na kojoj je ona nekad stajala, poručuje samo jedno: "Verujte u sebe. Nemoguće je moguće."
Zabranjeno preuzimanje dela ili čitavog teksta i/ili fotografija/videa, bez navođenja i linkovanja izvora i autora, a u skladu sa odredbama WMG uslova korišćenja i propisima Zakona o javnom informisanju i medijima.
BONUS VIDEO: