U podnožju Kopaonika, Željina i Goča, u severozapadnom delu opštine Aleksandrovac, smešten je zaselak porodice Knežević, poznat kao Kavrić. Ovo selo, sa istorijom dugom preko dva veka, preživelo je oba svetska rata, bilo na putu svih vojski i čuva mnoge priče - i jednu izuzetnu.
Ladislav i Julija Dajč diplomirali su medicinu 1937. godine i dve godine kasnije počeli da rade u Aleksandrovcu. Njihova kuća imala je ordinaciju i apoteku u prizemlju i dve sobe na spratu. Vredno su radili i brzo su zadobili poverenje meštana.
Međutim, rat sve menja. U junu 1941. dobili su otkaze i izbačeni su iz kuće. Leta 1942. beže sa grupom zarobljenika i skrivaju se u šumi. Zbog Julijine trudnoće, krajem te godine, ona je smeštena kod Predraga i Stane Zdravković. Ubrzo dobijaju upozorenje o raciji i Julija je prebačena kod porodice Bondžić. Tu se zadržava kratko, a onda je odvedena u Latkovac, u dom Milenije i Slobodana Kneževića, piše NIN.
U kući Kneževića, 4. marta 1943, Julija rađa sina kojem su dali ime Miloš. Dečak to ime nosi do 1951. kada se sa majkom vraća u Izrael i dobija novo ime – Ilan Doron. ("Ilan" na hebrejskom znači drvo, a "Doron" dar.)
Priču o Jevrejki i njenom sinu Sanja Arsić, arheološkinja i potomkinja Kneževića, znala je još kao dete – baka joj je pričala pred spavanje. Kasnije, pronalaskom pisama koje je Julija slala njenim precima, shvata da su to bile činjenice.
Zaselak Kneževića bio je brojan – živelo ih je preko 30. Bili su siromašni, ali su rizikovali svoje živote da bi pomogli Juliji. Čak su pozvali babicu, iako su se žene u selu porađale same. Juliju su oblačili u seosku odeću i dali joj ime Rada kako bi prikrili njen identitet.
Nakon dve nedelje, zbog sve češćih patrola, Julija sa bebom odlazi. Meštani joj nalaze nova skrovišta i donose hranu. Posle rata sele se u Osijek, a 1951. odlaze u Haifu.
Sanja Arsić je 2006. godine pronašla petnaestak Julijinih pisama u starom kredencu. Svako pismo završava rečenicom da njen sin želi da poseti rodno selo. Potraga za Ilanom počinje.
Nakon mnogo truda i pomoći iz Jevrejske opštine Beograd, Sanja dobija Ilanovu adresu. Piše mu pismo, ostavlja broj telefona. On je poziva baš na dan kada se spremao za trogodišnji pomen majci u Jerusalimu. Doživljava to kao znak.
U avgustu 2007. Ilan Doron, danas 81-godišnjak, dolazi u Srbiju. Sanja ga dočekuje na aerodromu. Najpre posećuju grob njegovog oca, Ladislava, na Jevrejskom groblju u Zemunu, a zatim i rodno selo Latkovac.
Kneževići ga dočekuju sa jabukom, vinom iz buklije, i velikim uzbuđenjem. Pokazuje fotografije svoje porodice, donosi beleške svoje majke pod nazivom „Priče o dobrim ljudima iz Srbije koji su me spasili“. Na srpskom jeziku.
U Latkovcu ostaje četiri dana. Po prvi put posećuje rodnu kuću i dedin grob. Tu saznaje i da mu je deda po majci preminuo u selu i da je sahranjen u Aleksandrovcu, iako je mislio da je u Zagrebu.
Ilan kaže da je „njegov životni mozaik sada kompletan“. Sa Sanjom i danas održava kontakt. Viđaju se, putuju. Posetila ga je u Izraelu. Vodio ju je kroz mesta svog detinjstva, pričao anegdote, upoznao sa porodicom.
Na njegovu inicijativu, porodice Knežević, Bondžić i Zdravković dobile su „Medalju pravednika među narodima“ iz Jad Vašema. Medalja se dodeljuje nejevrejima koji su tokom Holokausta rizikovali svoje živote kako bi spasili Jevreje. Do sada je dodeljena preko 120 puta u Srbiji.
Zahvaljujući jednom pismu, i dečijim pričama za laku noć, obnovljene su uspomene, prijateljstva, i sećanje na hrabrost običnih ljudi u neobičnim vremenima. Pročitajte i ispovest Nemca koji je dobio srce Srbina.
BONUS VIDEO:
