Filis Česler, danas je 72-godišnja feministkinja, profesorka emerita psihologije i ženskih studija na Gradskom univerzitetu Njujorka. U svojoj četrnaestoj knjizi "Američka mlada u Kabulu", prvi put je otkrila potresnu ispovest o pet meseci koje je kao mlada nevesta provela zarobljena u avganistanskom domaćinstvu.
"Jednom sam živela u haremu u Avganistanu. Nisam ušla u tu zemlju kao diplomata, novinarka, nastavnica ili humanitarka. Došla sam kao mlada Jevrejka, nevesta sina jednog od najbogatijih ljudi u zemlji. Bila sam zarobljena - ne zato što su me oteli, već zato što sam sama odlučila da se predam toj sudbini."
Godina je 1959. Filis ima samo 18 godina kada je opčinjava "princ" - stariji od nje, tamnoputi, zgodan, zapadnjački obrazovan stranac. Bio je iz Avganistana, ime mu je bilo Abdul-Karim. Upoznaju se na koledžu Bard, gde on studira ekonomiju i politiku, a ona, kao stipendista, književnost.
Abdul-Karim je sin jednog od osnivača modernog bankarskog sistema u Avganistanu. Nosi naočare poznatih dizajnera, odela šivena po meri i odseda u hotelu Plaza kada dolazi u Njujork. On je musliman. Filis je Jevrejka iz ortodoksne porodice, odrasla u Bruklinu, ćerka poljskih imigranata. Otac joj je prodavao soda-vodu i selcer od vrata do vrata.
Ali religija nije tema njihovih razgovora. Umesto toga, provode noći razgovarajući o filmu, operi i pozorištu. Žive kao boemi. Nakon dve godine zabavljanja, Filis izražava želju da putuje, a Abdul-Karim tada predlaže brak:
"U muslimanskom svetu ne možemo putovati zajedno ako nismo venčani", kaže joj.
Zanesena i naivna, pristaje. Njeni roditelji su van sebe - očajni i uvereni da ništa dobro ne može izaći iz tog braka. Na kraju se venčavaju u građanskoj ceremoniji u Poukipsiju, bez ijednog člana porodice.
Za medeni mesec putuju po Evropi, planirajući da usput svrate do Kabula kako bi upoznala njegovu porodicu. Međutim, Filis ne zna da je Kabul konačna destinacija.
Po sletanju, čeka ih čak 30 rođaka - uključujući ne jednu, već tri svekrve. Šokirana je, ne može da izgovori ni reč. Uskoro saznaje da je Abdul-Karimova biološka majka, Bebugul, samo prva od tri žene njenog svekra.
Porodica je topla, srdačna, svi je grle i ljube, ali u njoj tinja osećaj da nešto nije u redu. Kada službenik na aerodromu zatraži njen američki pasoš, Filis odbija. Nastaje zatišje. Suprug i službenik je ubeđuju da je to samo formalnost i da će joj pasoš brzo biti vraćen. Naivno ga predaje.
Nikada više neće videti svoj pasoš.
Bez dokumenata, Filis postaje podložna avganistanskim zakonima i običajima. Kao žena, nema gotovo nikakva prava. Njen novi dom je porodično imanje - veliki kompleks sa više evropski uređenih kuća, terasama, vrtovima i verandom. Tamo živi jedan patrijarh, tri žene, 21 dete (od beba do odraslih), unuci, zetovi, snaje i brojni rođaci i posluženje.
Filis ima 20 godina i postaje deo te ogromne zajednice. Taj dom je sada njen zatvor. Njen harem.
Priređuju gozbu u njenu čast, sa raskošnim jelima: kebabi, pilav, jogurt, orasi… Ali zbog njenog "stranog" stomaka, hrana se priprema s biljnom mašću, jer se lokalni gi (maslac jakog mirisa) pokazao razarajućim za njen organizam. Miris gija joj izaziva mučninu.
Na gozbi, Abdul-Karim je živahan, govori dari - jezik koji Filis ne razume - i ostavlja je među ženama. Tada po prvi put prisustvuje muslimanskoj molitvi. Muškarci se bacaju na kolena i prislone čelo uz zemlju. Nikada ranije nije videla svog supruga da se moli.
Sutradan ujutru budi se sama. I to postaje svakodnevica. Provodi dane zatvorena s majkom i rođakama svoga muža.
Kako dani prolaze, nestaje posebnog tretmana. Hrana se više ne priprema za njen stomak - koristi se isključivo gi. Ne može da jede gotovo ništa. U tajnosti krije konzerve koje krišom konzumira kad je sama.
Posle dve nedelje, izašla je iz kompleksa samo dva puta - i to u pratnji čitave povorke koja ju je nadgledala i čuvala svaki korak.
"Jednog dana sam odlučila da se sunčam na privatnoj terasi pored spavaće sobe. Obukla sam roze bikini sa ljubičastim tufnama. Ubrzo se začula galama — zvuk muškaraca koji viču jedni na druge", seća se Filis.
"Šta to radiš? Uzburkala si ceo Kabul", rekao je moj muž. Objasnio mi je da su me radnici udaljeni skoro pola kilometra ugledali i digli uzbunu - "gola žena" ih je omela u poslu. Delegacija je došla do naše kuće da zahteva da žene, posebno ja, budu prikladno obučene.
Počela sam da se smejem. "Molim te, samo uđi i obuci nešto", rekao je. "Priče se ovde brzo šire. Do večeras će svima pričati da vodimo javnu kuću." Poslušala sam ga.
Kasnije sam u dnevnik zapisala: "Nemam nikakvu slobodu. Nemam priliku da upoznam nekoga ili da izađem. Njegova porodica me posmatra sumnjičavo. Postajem li paranoična?" Ali istina je da sam imala razloga za strah.
Otkrila sam da je moja svekrva naredila slugama da mi više ne kuvaju vodu za piće. Pošto kanalizacija u Kabulu podrazumeva otvorene kanale koji se koriste i kao javni WC i kao izvor vode, ubrzo sam dobila dizenteriju. Možda je mislila da sam već "dovoljno Avganistanka" da izdržim sve bakterije. Možda je želela da me ubije.
Započela je i kampanju mog "preobraćenja". Poklanjala mi je molitvene prostirke i brojanice i tražila da pređem u islam. Pomislila sam: Ako ne pređem, da li će nastaviti da me truje dok ne umrem?
Sutradan je upala u moju sobu sa slugom i zaplenila moje zalihe konzervirane hrane. "Naša hrana joj nije dovoljno dobra – jede iz konzervi", rekla je.
Bila sam njen zarobljenik, njen zatvorenik. Ona - moj tamničar. Možda bi me bolje tretirala ako bih pokušala da je zadovoljim. Teško mi je ovo da napišem, ali jesam: "Postoji jedan Bog, Alah, i Muhamed je njegov prorok."
Za moju svekrvu, postala sam muslimanka. Ali ni to nije bilo dovoljno. Kada bi se naljutila na mene, pljuvala bi me i zvala "Jahud" - "Jevrejka". Kada bih se požalila mužu, rekao bi da preterujem. Morala sam da pobegnem.
Izašla sam iz kuće krišom, osećajući se kao kriminalac. Ušla sam u autobus, a sve ostale žene bile su pozadi, skrivene pod burkama. Bila sam bez ičega – ni marame, ni kaputa. U toj zemlji, golo lice je gotovo isto što i gole grudi. Svi su me gledali. Bila sam prestravljena.
Muž je ubrzo saznao za moj beg i doveo me kući. Ali želja da odem nije nestala.
"Ovde sam već tri meseca, a dozvoljeno mi je da izađem samo pet ili šest puta", zapisala sam. "Da li je ovo zatvor osmišljen da me slomi? Da me nauči da prihvatim svoju sudbinu kao Avganistanka? Želim da idem kući." Muž se sve više nervirao zbog mog nezadovoljstva.
"Počeo je da me tuče", pisala sam. "Da sam znala da će ovako biti, da ćemo živeti sa njegovom majkom i braćom, nikad ne bih došla."
Pokušala sam da pobegnem do američke ambasade, ali sam odbijena. Bez američkog pasoša više nisam imala prava. Dva puta sam još pokušala da pobegnem - jednom uz pomoć nemačkog prijatelja - ali nisam stigla daleko.
Zatim sam se teško razbolela.
Temperatura mi je bila preko 40 stepeni. Porodica mi nije verovala. Tek nakon što sam pala u komu, pozvali su lekara. Dijagnostikovao mi je hepatitis i rekao da ništa više ne može da učini.
Bila sam na dnu. Bojala sam se da ću umreti i biti sahranjena na muslimanskom groblju, zaboravljena zauvek.
Zamolila sam da me pregleda američki lekar. Pristali su, ali samo pod stražom.
Doktor mi je, u kratkom trenutku nasamo, rekao da moram hitno u SAD na lečenje.
Ubrizgavali su mi tečnost u venu, ali neko je pokušao da mi izvadi iglu. Bila je to moja svekrva. Viknula sam, a u pomoć mi je priskočila zaova koja je ostala uz mene celu noć.
Rekla sam mužu da mu majka pokušava da me ubije. Nije reagovao. Ali sada je znao – ako ozdravim, otići ću. Zato je odlučio da me zadrži na najgori način.
Te noći, dok sam još bila bolesna, došao je u krevet i silovao me. Bio je to pokušaj da me oplodi – ako budem trudna, neće mi dozvoliti da odem.
Polako sam počela da se oporavljam. Ali nisam imala menstruaciju dve nedelje. Morala sam da odem odmah.
Odlučila sam da odigram poslednju kartu - da se obratim svekru, jedinom čoveku koji je imao moć da me pusti. Poslala sam poruku preko sluge.
Došao je i odmah rekao: "Najbolje je da odeš, sa našim odobrenjem i avganistanskim pasošem. Dobila si šestomesečnu vizu zbog zdravstvenog stanja."
Pasoš je već imao u ruci. Bio je to broj 17384. I dalje ga čuvam.
Osetila sam spasenje. Muž je besneo, tukao me i vređao. Ali nisam odustala.
Čak i kad sam ulazila u avion, bio je uveren da ću se, kao poslušna žena, vratiti.
Ali kad je avion poleteo, u meni je buknula neopisiva sreća. Kada sam sletela na američko tlo, poljubila sam zemlju. Ubrzo sam imala spontani pobačaj. Moje telo je odlučilo umesto mene.
Brzo sam nastavila dalje - vratila se na studije, našla posao, upisala postdiplomske. Dve godine kasnije, brak sa Abdul-Karimom je poništen. Pobegla sam. I nikad se neću vratiti."
Pročitajte i ispovest Srpkinje koja je bila robinja u haremu.
BONUS VIDEO:
