Ostalo

Ukucajte željeni termin u pretragu i pritisnite ENTER

Život piše priče

POSLEDNJI OPROŠTAJ OD ISIDORE BJELICE: "Evo kad je vreme da duša ode"

Izvor: Foto: Damir Dervišagić

Književnica Isidora Bjelica preminula je 5. avgusta 2020. godine u stanu svojih roditelja na Novom Beogradu.

Isidora Bjelica je prošle godine otkrila sa čim se susreće tokom borbe sa opakom bolešću, te hrabro poručila da je život zapravo učenje ljubavi.

- Ova civilizacija je opsednuta pobednicima i gubitnicima, a to je čista glupost iz koje kao društvo teško izlazimo.

Onda se i dešavaju objave tipa "izgubio je bitku od najteže bolesti", a taj neko je zapravo imao tranziciju u drugu dimenziju.

Duša ode kad je vreme da ode, kad ima dogovor s Bogom. Da li je od bolesti ili kamiona, nema veze.

Ideja o kompeticiji stvara stalnu neurozu. Ljudi se međusobno bore, pa se bore sa okolnostima, pa sa bolešću, a u stvari – svaka naizgled nevolja jeste kontrast koji nas stimuliše da idemo dalje.

To da li je neko živeo 80 ili 18 godina ne čini ga pobednikom ili gubitnikom.

Ideja da je život borba budi u nama najsirovije programe opstanka. Život je učenje ljubavi, igra podizanja svesti - rekla je za portal "Na dlanu" pa priznala koliko su je teške situacije promenile:

– To kako mi sudimo šta je dobro, a šta loše, jedan je od destruktivnih programa. Najčešće ne shvatamo da je sve dobro i da čovek kroz patnju najbrže podiže svest i čisti se od destruktivnih uverenja.

Ništa nije samo po sebi dobro niti loše – možete biti u teškoj depresiji i kad ste bogati i kad ste siromašni, i zdravi i bolesni, i udati i razvedeni.

Hoću da kažem, umeće življenja je u emotivnoj alhemiji da spoljne poticaje uvek iskoristimo za ekspanziju svesti.

Na neki način, ono što smatramo preprekom jeste put.

Ako to prihvatimo i naučimo, nestaju strahovi i naša borba sa kosmičkim zakonitostima, a život postaje čudesna igra otkrivanja šta je to ljubav.

Iz svog života izbacila sam očekivanja od drugih, a ubacila sam pre svega znanja koja mi pomažu da budem emotivno nezavisna, da znam da me emotivno niko ne može povrediti, osim mojih misli.

Bio je dug put da dođem to toga, jer kao i svaka hipersenzibilna osoba bila sam veoma okrutna prema sebi zbog tuđeg zla, bila sam "people pleaser" a da toga nisam ni bila svesna.

Želela sam da budem voljena od svih, a to je bolest i indikacija da sam bila stalno gladna ljubavi i da nisam znala istinski da volim sebe. Čovek gladan ljubavi uvek je nesrećan i uvek povređen.

Na pitanje da li je stekla utisak da je u našoj sredini sramota govoriti o bolesti i smrti i da li nas to čini primitivnim, spisateljica je poručila:

– Više zatucanima. Primitivizam ima svoje dobre strane, primitivna plemena u Južnoj Americi su, na primer, konektovana sa zemljom i izvorom i ne žive strah i laž. Osuda je proizvod straha – ljudi ne shvataju da ono što se prećutkuje dobija snagu.

Ali ne bolujem od najčešćeg balkanskog virusa, da verujem kako sam ja super, a da su drugi zatucani i da ja treba da ih menjam.

Znam da, ako se nalazim u sredini u kojoj su zastupljeni zatucanost, strah i sujeverje, moram to pre svega da očistim u svojoj podsvesti. Da očistim ostatke tih programa ugrađenih i u moje kolektivno nesvesno.

Samo tako se menja kolektivna svest – sopstvenim samooslobođenjem.

Izvor: Blic

Povezane vesti

Najbolje iz rubrike

Inicijalizacija u toku...

Popularno

Najnovije