Svako od nas ima neku ideju o tome šta je nasilje, ali ne znamo mnogo o tome kako ono funkcioniše, kaže Pol Salkovskis, profesor kliničke psihologije i direktor Univerziteta Bat u Engleskoj i Centra za psihološke tretmane anksioznosti i srodnih problema, pri istom Univerzitetu.

Ako želimo da pronađemo način da smanjimo nasilje, onda moramo da počnemo sa rehabilitacijom nasilnika, jer na taj način rešavamo problem u korenu. A ako ćemo da se bavimo rehabilitacijom, onda moramo mnogo bolje da razumemo šta je uzrok takvog ponašanja. Konkretno, moramo da saznamo šta je to što neke ljdue čini sklonijima nasilju i šta može da se promeni kako bi se kod njih ta sklonost ne bi razvila.

Jedna stvar u koju možemo biti sigurni je da nasilje ima veze sa psihologijom. Nasilje je skup ponašanja koja imaju koren u komplikovanim emocionalnim i motivacionim reakcijama. Kao i kod drugih psiholoških problema, stručnjaci smatraju da nasilje može da se posmatra kao produžetak inače normalne reakcije: svi smo tužni, ali samo neki od nas su depresivni; svi se brinemo, ali samo neki od nas razviju anksiozne poremećaje. Možda se isti pristup može primeniti i u razumevanju nasilja. Svako od nas može biti agresivan ili neprijateljski raspoložen, ali samo kod nekih će to preći u nasilničko ponašanje.

Više od osećanja

Ako sledimo ovu logiku, možemo da pretpostavimo da se nasilje dešava kada osećanje ljutnje izmakne kontroli. Ali ako je to istina, očekivano bi bilo da terapije koje uče osobu da upravlja besom mogu da umanje nasilje. Međutim, dokazi sugerišu da to nije tačno. Ljutnja igra veoma važnu ulogu u aktiviranju nasilja, ali nije ključna za pojavu nasilnog ponašanja. Isto tako, upotreba droga i problemi sa mentalnim zdravljem, takođe su povezani sa nasilničkim ponašanjem, ali ne postoje dokazi koji sugerišu da oni nasilje i uzrokuju.

Psihološka istraživanja do sada nisu dala rezultate pomoću kojih bi mogli da se identifikuju pravi uzroci nasilja. To znači da je napredak u njegovom sprečavanju veoma mali. Najbolji indikatori koji ukazuju na to da neko može da postane nasilan su starosna dob, pol i istorija prethodnog ponašanja - međutim, ništa od toga ne može da se iskoristo kako bi se sprovela ciljana terapija.

Ipak, postoje istraživanja koja pokazuju da se nasilje događa na dva različita načina: razlikuje se "instrumentalno" nasilje i "afektivno" nasilje. Instrumentalno nasilje se koristi kao sredstvo za postizanje cilja (recimo slučaj pljačke, kada neko vrši nasilje kako bi uzeo robu), dok je afektivno nasilje vođeno emocijama i samo je sebi cilj (najčešće porodično nasilje).

Istraživačka grupa za kliničku psihologiju na Univerzitetu Bat, fokusirana je na ovaj drugi oblik. Oni pokušavaju da razumeju zbog čega pojedinac postaje nasilan, metodom posmatranja nasilnog i nenasilnog pojedinca i kako oni reaguju i tumače različite situacije.

Sramota i krivica

Raniji radovi na ovu temu pretpostvaljali su da na način na koji ljudi shvataju svet, u određenoj meri utiču njihova rana iskustva. Rano iskustvo čini da razvijemo opšte pretpostvake kako funkcioniše svet, ili barem kako treba da funkcioniše. Na primer, većina ljudi veruje da "život prema njima treba da bude pošten" što podrazumeva da “drugi ljudi treba prema njima da se ponašaju pošteno”.

Istraživanja koja su se bavila visokorizičnim nasilnicima pokazuju da nisko samopoštovanje, razvijeno u ranom detinjstvu, može da igra ključnu ulogu i da bude okidač za nasilničko ponašanje. Na primer, osoba može da se oseća loše ako je imala teško i traumatično detinjstvo tokom kog je bila zanemarivana. Taj pojedinac spolja može da deluje samouvereno, čak i arogantno - međutim naučnici su došli do zaključka da je takvo ponašanje samo prikrivanje osećaja srama, slabosti, ranjivosti i neadekvatnosti.

Istraživanja su pokazala da su ta osećanja toliko bolna da ta osoba ne može da se iskontroliše ako primeti da ih neko ponižava ili pokazuje nepoštovanje. Nasilje kao odgovor vraća toj osobi osećaj samopoštovanja i ponosa, istovremeno kažnjavajuću onoga ko je kod njih izazvao prvo osećanje.

Na naučnicima je još mnogo posla i ostalo im je da tu teoriju testiraju u raznim slučajevima. Daleko su od utvrđivanja mehanizma za nasilničko ponašanje, ali kada pronađu odgovore, možda će moći da nađu i kognitivno bihevioralno lečenje koje će pomagati nasilnicima da na okidače reaguju na drugačiji način.

SIGURNE KUĆE U SRBIJI – TELEFONI

NACIONALNI SOS BROJ 0800-222-333
Nacionalni SOS broj: 0800-222-033

SIGURNE KUĆE

Beograd: 062/304 560, broj je dostupan 00-24
Novi Sad: 021 6465 746
Pančevo: 013 319 843
Sombor: 062/787 375
Smederevo: 062/608080
Zrenjanin: 064/6488 104
Kragujevac: 065/ 6120 490
Niš: 018 521 210
Leskovac: 064/8986 697
Vranje: 064/8012 962