Godinama sam učila nešto što me zapravo ne zanima, iznurujući se dijetama... jednog dana u poslastičarnici shvatila sam da stevija nikada neće biti šećer i da život, baš kao i umetnost, priznaje samo originale!

Najveći deo svog života provela sam u okruženju punom očekivanja.

Okruženju s jasno definisanim standardima uspeha, koji podrazumeva permanentno usavršavanje (jer nikada nisi dovoljno savršen), stalno napredovanje (uvek si blizu vrha, ali nikada na vrhu), neprekidan rad (jer radiš mnogo, ali ne i dovoljno) i iznurujuće takmičenje (jer život voli pobednike).

Zanimljivo je da su u tom periodu mog života uvek postojali neki idealni prototipovi, modeli uspeha, čije je visine i blistav sjaj trebalo dosegnuti. Tako ih je doživljavala moja neposredna okolina, koja je te ličnosti znala samo sa ekrana i iz medija.

Dakle, sa onih mesta na kojima su se oni, shodno opštevažećim kriterijumima društvenog uspeha, prikazivali u najboljem svetlu. Ikonični, lepi, pametni, uspešni... više polubogovi nego živi ljudi. Nedostižni uzori, koje je trebalo sustići neumornim radom na sebi (čitaj: neumornim menjanjem sebe).

Provela sam godine učeći stvari koje me zapravo ne interesuju, iznurujući se dijetama, noseći dugu, svetlu kosu i odeću koja me je terala da sedim uspravno i dišem samo gornjim delom pluća.

Povezane vestiGENERACIJSKI I CIVILIZACIJSKI JAZ: Branko Rosić o novoj knjizi Za sutra najavljuju konačno razvedravanje

I onda sam se pobunila. Jednog običnog zimskog jutra sedeći u poslastičarnici hotela Moskva u koju zapravo nisam planirala da svratim. Nekoliko trenutaka sam gledala u meni dok je konobar strpljivo čekao porudžbinu.

Pomislila sam na zeleni čaj (iskreno, nikad ga nisam volela!), jer takva bi se porudžbina očekivala od nekoga ko se uklapa u aktuelnu, urbanu sliku životnog uspeha, a onda je moj pogled uronio u igru zlatnih i belih ornamenata, baršunaste naslone fotelja, impozantnu repliku Persifala Paje Jovanovića, kojeg zavode poluobnažene vile, i veliku vitrinu punu svetla i zamamnih kolača – malih remek-dela poslastičarske umetnosti i... ja sam, ne trepnuvši, naručila moskva šnit.

Dok je na mojim nepcima igrao fini valcer od višanja, blanširanih badema i Karemovog krema od vanile, odlučila sam da je nastupio trenutak za najuzbudljivije, najizazovnije od svih putovanja. Ono u kojem ću istražiti najzagonetniji, nikada otkriven, potpuno nepoznat predeo – sebe.

Mesec dana kasnije osnovala sam Artis centar, godinu dana potom pokrenut je projekat Živeti prošlost, dve godine kasnije publikovana je knjiga Blago Srbije, trenutno radim na uzbudljivoj, transdisciplinarnoj Poslastičarnici, koja vrvi od umetnosti, žena i kolača (sve o istoj na www.artiscenter.com) a desetine tematskih šetnji, studijskih putovanja, predavanja, programa u čijem fokusu su umetnost i kulturno nasleđe, okupilo je na stotine radoznalih, zanimljivih, pametnih ljudi s kojima delim slične strasti i nedoumice, a pre svega, ljubav prema životu, lični doživljaj svakodnevice, nasleđa, istorije, gastronomije.

Povezane vestiBRANKO ĐURIĆ ĐURO: neću da šefujem, neću da mi šefuju

U međuvremenu sam skratila kosu, kupila svoju prvu crvenu haljinu, a "Gurmanski um" Mišela Onfrea postao je moja lična Biblija.

Za mene je hodočašće i odlazak pred Karavađovu sliku, podjednako koliko i kušanje pačjih bataka dugo krčkanih u finoj masti, jer samo originalne, snažnim, iskrenim impulsom kreirane stvari izazivaju fino treperenje duha i duše. To subjektivno osećanje punoće jeste onaj nepogrešivi pokazatelj da ste na mestu na kome treba da budete i da radite upravo ono što treba da radite.

Samo tada život postaje zaista sladak, a čovek svestan da je to ono njegovo pravo ja. Ne ono biće u koje treba da se pretvori zarad očekivanja drugih (ko god oni bili), već autentična, samosvojna, a pre svega, radosna i zadovoljna osoba. Zato ne pristajte na kopije i prihvatite da stevija nikada neće biti šećer.

Izvor: Lepa&Srećna