Olivera je pobedila lupus i rak jednjaka pa se udala u 79. godini: Ovako je uspela i ima zlatne savete za sve

Život Olivere Pavlović iz Beograda dostojan je filmskog scenarija. Pobedila je lupus i rak jednjaka u odmaklom stadionu. Udala se po drugi put u 79. godini i nakon svega toga, poručuje: "Okružite se pažnjom, ljubavlju i poštovanjem, jer boljeg recepta za prevazilaženje svih bolesti, tegoba i starosti nema".

Imala je bogat život u svakom smislu. Velika porodica je bilo nešto što je obeležilo jedan dug period njenog života, a onda se desio trenutak velike usamljenosti a ona smatra da je baš ta usamljenost bila okidač za neke probleme i bolesti. Evo kako je živela i šta je to što je po njenom mišljenju uticalo da razvije bolest.

"Moja prva bolest, to je sistemski lupus, nastao je kao posledica stresnog stanja. Ja sam bila po profesiji pravnik, a nisam bila član Saveza komunista Jugoslavije, što je bilo jako, jako teško. Raditi posao pravnika, sprovoditi zakone, i odluke i tako dalje, a niste u sistemu, bilo je teško. Nisam imala iza sebe leđa. Dođe npr partijski sekretar i kaže da treba da dobije stan neki doktor. Pošto sam ja radila na urološkoj klinici, a on je 124 na listi, a mi imamo 14 stanova koji se dele i sad ja sad treba to da udenem. I onda stres za stresom", govori Olivera i dodaje:

"I jednog dana je samo sam se razbolela. Kod mene je to krenulo obrnutim putem, lupus se obično prvo pojavljuje na koži, pojavljuje se jedan osip na licu, vrlo ružan u obliku leptira. Kasnije se pojavljuju problemi na zglobovima, bolovi u zglobovima i otoci zglobova i to velikih zglobova, kolena, ramena, laktova i tako dalje. Treći stadijum su bubrezi, krvarenje iz bubrega."

Kod Olivere je krenulo obrnuto, prvo je dobila probleme sa bubrezima.

"Radila sam na urološkoj klinici u Beogradu i radila sam kao šef administracije, ali sam kontaktirala i sa lekarima. Tako da su me odmah počeli da pretresaju, što bi rekli, od glave do pete i ništa nisu mogli da pronađu. Onda se profesor Ilić u jednom trenutku setio i kaže, bilo bi dobro da odete na reumatološki institut da biste otkrili o čemu se radi, pošto se lupus tada tek pojavljivao i u svetu još on nije bio bolest koja je bila tako rasprostranjena i za koju se znalo. I posle dosta vremena, puno uzimanja raznih krvi, uglavnom uzimaju se laboratorijski nalazi, ustanovljeno je da ja imam lupus i tek tada su se pojavili i drugi simptomi."

U trenutku otkrivanja bolesti Olivera je bila u srećnom braku preko 50 godina

"Da, udala sam se u 23. godini života i bila sam 52 godine u vrlo srećnom braku. Moj suprug je bio profesor veterinarskog fakulteta. Bio je medicinski obrazovan čovek. Bio je uopšte vrlo obrazovan čovek. I ako biste njega hteli da definišete jednom reči, mogli biste da ga definišete kao gospodina, kao jednog velikog gospodina", kaže Olivera.

Godinama se dobro borila sa lupusom, a nakon smrti supruga koji je bio 12 godina stariji od nje, osećala se vrlo usamljeno.

"Deca su otišla u inostranstvo, studirali su tamo i ostali su tamo da rade. Javljali su se svakog jutra i svake večeri. Ja sam imala kontakt sa njima ali sam u onih drugih 22 sata sama. Recimo, ajde 8 sati spavam, ono sve resto vreme, ja sam sama. A ja nisam tip žene koja voli mnogo da skita, u smislu da izlazim, da se šetam, nego sam uglavnom u kući, muvam se i naravno uvek nailazim na stvari koje me podsećaju. Svaka ta stvar me podseća na nekog od njih", rekla je i dodala:

"I to je problem što vrlo teško plačem. I onda to sve ostaje u meni. I posle moje bolesti, posle završetka operacije jednjaka, ja sam sela i počela sam sa sobom sama da razgovaram što inače radim i inače preporučujem svima da svako veče, pred spavanje, završi svoj dan time, da ukratko rezimiraju šta su tog dana učinili, šta su tog dana dobro, a šta loše učinili i za sebe i za druge ljude, jer vam to da neku smernicu za sutrašnji dan i za neko buduće vreme i ne dozvoli vam da grešku ponovite po drugi put ili po treći put. Možda je ponovite nekada i po drugi put, ali ja mislim da treći put više ne ponovite nikada."

Olivera je dobila i dijagnozu raka jednjaka, a voditeljka ju je pitala da opiše kako se osećala u trenutku kada joj je lekar saopštio to.

"Ništa, da vam kažem, kad mi je lekar to rekao... On me je pitao da li je neko od vaše porodice sa vama, ja sam mu rekla ne, nije niko tu. Zašto me to pitate? 'Trebalo bih nešto sa njima da razgovaram'. 'Znači, imam negde karcinom?' A on se čovek trgao, kaže: 'pa da imate, ali ja to ne mogu da potvrdim jer treba da dobijem histopatološke nalaze'. Ja mu kažem: 'doktore, pa vi imate 20 i nešto godina iskustva, vi sigurno znate, čim pogledate, znate da li to jeste to ili nije to'", rekla je Olivera, a ono što je sve zanimalo u tom trenutku jeste kako je to tako nonšalantno prihvatila:

"Kao da imam kijavicu, to vam iskreno kažem i takva sam uopšte. Mislim da je to jedini pravi stav. Čovek živi dok je Bog rekao da živi. Ja nisam imala osećaj da me Bog zove i da treba da idem negde drugde, da mi je tu mesto i da još treba da budem tu i da treba da se borim."

Njena deca su to teško prihvatila, posebno zato što su izgubili i oca. Bili su velika podrška svojoj majci na čemu im je ona i danas zahvalna.

"Ja sam imala sve, i operaciju, i preglede, i onkološke terapije. Sve su moja deca to platila. Ja ništa nisam radila preko socijalnog. Tako da, znate, to baš i nije mali novac. I onda sam ja imala i neki osećaj dodatne odgovornosti. Znam da ću im nedostajati emocionalno, ali, pored toga, oni su u mene praktično uložili jedan stan u Beogradu. Znači, moram da živim. Moram da živim. Moram da se borim, nema tu..."

Olivera je hrabro prebrodila sve, a za druge ljude ima važnu poruku o načinu na koji treba da se bore kada je bolest u pitanju:

"Imate ljude koji kažu: 'ja imam karcinom, ja sam gotov, nema tu više ništa' i otprilike sedi i čeka da umre. A onda počne priča 'ja sam toliko svašta u životu preživela, pa zašto baš meni ovo da se desi? Pa niko nije gore od mene prošao u životu'. Ja kažem: 'nije niko gore prošao od tebe? Jesi bio u logoru? U logoru u Aušvicu, Jasenovcu ili ne znam ni ja gde. Ima uvek od goreg gore, a isto tako ima i od dobrog bolje. Nemoj da razmišljaš da je tvoje stanje najgore jer ako tako budeš razmišljao nema ništa od izlečenja, onda ćeš sam sebe da ubiješ. Nije te ubio niko drugi nego si se sam ubio'", objasnila je Olivera.

Nakon što je sve prebrodila ponovo se zaljubila. Drugi put je na 'ludi kamen' stala u 79. godini.

"Ja sam se udala u 79. godini. To je bilo prošle godine 11. aprila, ja sam napunila tada 79 punih godina. Upoznali smo tačno onako kako kažu da ne smete, a to je preko Fejsbuka. Moj drugi muž je Kragujevčanin. On je rođen u Kragujevcu. Dugo godina je razveden, deca mu žive u inostranstvu. On ima malo drugačiji život. Nema sa decom kontakt iz nekih njima znanih razloga. i bio jako usamljen. A ja kad sam spoznala i shvatila da je moja bolest provocirana time što ja ne mogu da podnesem da sam sama i da me to jednostavno u dubini mojoj potresa, iako ja to možda sebi svesnu i ne priznajem odlučila da se učlanim u te grupe penzionera na Fejsbuku. I onda napišete ono 'dobro jutro, pijemo kaficu, kako ste, šta radite...' I to se komentariše, razni komentari, šta se u toku dana dešava, kako se dešava... Ja primetim jednog dana da jedan čovek samo na moje objave komentariše. Nigde drugde ne komentariše. Ništa drugo, samo na moje komentare komentariše", započela je Olivera priču o svojoj drugoj ljubavi i dodala:

"Kažem ja sebi da pogledam malo ko je taj čovek. Pogledam ja, nema nekih mnogo podataka, ali vidim. Pređem preko toga, ma rekao, to mi se samo čini. Opet vidim, opet sutradan, opet za dva dana, opet za tri dana i jednog dana dobijem zahtev za prijateljstvo od njega, da se lično dopisujemo. Međutim, ja taj poziv odbijem zato što u principu ne prihvatam prijateljstva sa ljudima koji nisu u nekom kontaktu sa mojim prijateljima ili rođacima. Prođe nekoliko dana, ponovo dobijem zahtev. Kažem: 'ovaj me po drugi put traži, a neću, sad pogotovo neću'. Počnem da razmišljam kako gubim vreme tu i odlučim da pišem razne anegdote iz porodice i života kako bih ostavila svojoj deci. I odlučim da se isključim iz društvenih mreža. Uzmem telefon da isključim i stiže mi zahtev treći put. Pomislim da je to možda neka sudbinska stvar i prihvatim.Odmah se javio i počeli smo da se dopisujemo, pa došli i do prvog susreta. Sad imamo lep partnerski odnos, pa i brak u 79 godina. I ja se danas osećam zdravom i rezultati su mi svi dobri. Sve su to ljubavni rezultati", kaže Olivera.

Olivera ima i jednu vrlo važnu poruku za sve koji imaju odraslu decu:

"Rešavajući svoje staračke probleme, rešavamo i velike probleme svoje dece. Deca imaju jako veliki naboj tog osećanja krivice da su vas napustili u starosti a žive svoje živote. A oni moraju da žive svoje živote jer treba da ostvare materijalne mogućnosti da gaje potomstvo i da imaju svoj život. Međutim, osećaju se stalno krivim za nešto za šta ne treba da se osećaju krivim."

Pročitajte još i kako izgleda najluksuzniji starački dom na svetu.

BONUS VIDEO: