O ulogama u novim predstavama i serijama, o tome šta ga čini srećnim a šta ga nervira, o zaposlenju u Beogradskom dramskom pozorištu i promeni imidža, za Lisu priča Miloš Biković, jedan od naših najpopularnijih glumaca.
Dok je ispijao jutarnju kafu i doručkovao u klubu svoje „druge kuće“ - Beogradskog dramskog pozorišta, čiji je stalni član od letos, Miloš Biković (25) se prema našem utisku zaista osećao kao kod kuće.
Ne želeći da odmah krenemo sa ozbiljnom pričom o njegovoj ulozi u predstavi "Moj sin samo malo sporije hoda" čija je premijera krajem novembra 2013. godine, prvo smo ga pitali kako se oseća na svom prvom stalnom poslu.
To što intervju počinjemo u 9.30, nadamo se da ne znači da kao novi član radite od devet do pet? Osećate li se sigurnije posle potpisivanja ugovora?
- (smeh) Ne radim od devet do pet, ali jesam spokojniji jer znam da ću, i ako se desi da nema posla, zbog čega smo mi glumci u stalnom stresu, raditi u Beogradskom dramskom. To me čini srećnim i zadovoljnim.
Da li biste nam rekli nešto o novoj predstavi "Moj sin samo malo sporije hoda"?
- Ova predstava govori o čovekovim mogućnostima da smogne snage i pobedi svoj egoizam i strahove (jer šta je strah nego grč egoizma) kako bi bio sposoban da voli, odnosno da duhovno nadiđe sebe i sopstvenu usamljenost kroz ljubav.
Osim nove predstave, pripremali ste i Damu s kamelijama u Narodnom pozorištu i seriju Samac u braku u kojoj radite sa svojom emotivnom partnerkom Brankicom Sebastijanović. Da li je teško organizovati život kada kao glumac dobijete više projekata odjednom?
- Baš zbog toga glumci ne mogu da biraju kako će i šta će da rade. Nedavno sam imao takav ritam da sam ujutru snimao seriju u Košutnjaku a uveče išao na probe u Narodno pozorište, odakle sam nastavljao na noćno snimanje filma Montevideo, Bog te video do pet ujutru. I narednog dana ispočetka.
Mladi ste, a mnogo radite. Dajete lep primer svojim vršnjacima, mada nažalost oni vide i one druge koji postižu uspeh i zarađuju novac preko noći.
- S jedne strane ljudi se žale kako nemaju posla, a sa druge imate one koji su zaposleni, a gledaju kako da što manje rade. Mislim da govorimo o nedostatku socijalne i lične svesti i samosvesti. Moja je sreća da imam posao koji stalno podrazumeva nekakav rad. I kad čitam knjige ili gledam filmove, što radim u slobodno vreme, ja upotpunjujem svoje filmsko i opšte obrazovanje.
Vaši ljubitelji prate vaše poruke i misli na društvenoj mreži tviter, ali moramo priznati da ima i onih koji kažu da „filozofirate“ i „prosipate pamet“.
- Od koga ste to čuli? Molim da njihova imena objavite u novinama (smeh). Šalim se. Izražavam se postovima na društvenim mrežama, a oni koje to nervira ne moraju da me prate. Mladi, hteo ja to ili ne, gledajući moje filmove poprimaju određeni model ponašanja za koji snosim odgovornost. Dok razmišljam da li da svoju misao objavim na tviteru i da se „pravim pametan“ ili ne, uvek je napišem jer je bolje da je mladi pročitaju i razmisle o tome.
Na sledećoj strani pročitajte i šta Miloš misli o rialiti programima.
