S glumcem mlađe generacije Brankom Jankovićem pričali smo o njegovim ostalim interesovanjima poput farme koza,putovanjima,energiji,uspesima i istrajnosti
Popularnost je stekao ulogom Vojina Džakovića u TV seriji Vojna akademija, dok ga pozorišna publika pamti po predstavama Klošmerl u Beogradskom dramskom pozorištu i Osama-Kasaba u Njujorku u Zvezdara teatru.
Međutim, ono što glumca mlađe generacije Branka Jankovića izdvaja od njegovih kolega, svakako su njegova neobična interesovanja, na prvom mestu – farma koza u rodnom selu Gunjaci kod Osečine.
Kaže da, za razliku od mnogih ljudi, oduvek veruje u sebe i svoj talenat i smatra da je to ključ uspeha. Porodica i prijatelji pomažu mu na farmi koja je u međuvremenu od hobija prerasla u biznis, a zajedno s kolegama uspeva da tamo organizuje i pozorišne predstave.
Koje su dobre a koje loše strane popularnosti?
Dobro je to što svaki čovek u onome čime se bavi treba da vidi i oseti rezultat svog rada, a u našem poslu to je publika. Druga stvar je kontakt s ljudima. Srećan sam što imam odličan kontakt s publikom u pozorištu i među slučajnim prolaznicima kada me sretnu na ulici. Svi vole da stanu i porazgovaraju sa mnom o tome što radim, uvek sa osmehom na licu. Loše u celoj priči je to što ponekad ljudi misle da je njihovo slobodno vreme i moje slobodno vreme. A kada odbijem razgovor, ispadnem bahat. Isto tako, TV serije umeju da ukalupe glumca, tako da te s jednim likom koji si nekad igrao, povezuju celog života. Serijski program je popularan u našem narodu, čak se sada i filmadžije okreću serijama. Vojna akademija je takva serija, gde ne možete videti golotinju ili čuti ružne reči, već šalje lepu poruku ljubavi, sreće i uspeha. U seriji se osećaju zdravo rodoljublje i zdrava motivacija.
PROČITAJTE VIŠE: Intervju Marija Bergam: Podvig je uskladiti posao i porodicu
Posle više pokušaja da upišete FDU, naposletku ste stigli u Banjaluku. Da li se vera u sebe gradi ili ste poslušali neki unutrašnji glas?
To je nešto što me i dan-danas čini jedinstvenim – nisam ukalupljen čovek. Ta moja osobenost negde prolazi a negde ne. Jedan profesor mi je rekao da se ja, sa svojim senzibilitetom i svojom energijom, ne uklapam u grupu. Jer, njih desetoro bili su slični, a ja sam jedini bio drugačiji, i upravo to je bio jedan od razloga da ne odustanem. Potičem iz drugačijeg socijalnog miljea, iz drugog staleža, tako da je to uticalo da se pitaju: ko je sad ovaj, šta on hoće? Fakultet je mašina za proizvodnju. Karakter nam je svima drugačiji, a ja posedujem i neke veštine, veru u sopstveni talenat, što je ključ uspeha, koji mora da se poštuje i na kraju te ne izda. Sada dosta radim, rekao bih, na deset frontova. Volim da živim život u svim njegovim oblicima. Uživam da zaronim u neke nove životne slojeve i to se prenosi na scenu. Verujem da u svakom čoveku postoji neki glas koji mu govori kojim putem da ide i da ne odustaje.
Kako ste došli na ideju da otvorite farmu koza?
Bez obzira na to, ja sam i inače čovek koji je spreman na tako nešto. Pored glume upisao sam i Filozofski fakultet, živeo sam u manastirima po dva-tri meseca, družio se s monasima, išao pešice od grada do grada, spavao po šumama. Volim putovanja, upuštanje u nove profesije, pa sam tako i upisao glumu – da na taj način uđem u neki novi život i u novo ruho. Još dok sam upisivao srednju školu, znao sam da je izvor mog identiteta moje rodno mesto. Za mene je moje selo Gunjaci izuzetno važno jer smatram da, zahvaljujući njemu, imam toliko energije. Tako sam i došao na ideju s kozama, mada sam u prvi mah zamislio da mi to bude jedna vrsta hobija.
U ČEMU JE TAJNA PROFESIONALNE I PORODIČNE SREĆE BRANKA JANKOVIĆA, PROČITAJTE NA SLEDEĆOJ STRANI!
