Braon odela i pulovere zamenio je belim mantilom i stetoskopom, a prošli vek i romantičnu atmosferu današnjicom u Urgentnom centru u Beogradu. Da li će Ivan Bosiljčić (35) ostati pozitivan i drag lik kao u serijama iz prošlosti, pre svega damama koje ga obožavaju, saznaćemo kada emitovanje serije Urgentni centar na televiziji Prva odmakne, jer su prikazane tek dve epizode.

Popularni glumac kaže da mu je prijao rad u tzv. medicinskoj drami, žanru kojeg u domaćoj produkciji još nije bilo na srpskoj televiziji. 

- Publika je navikla da igram heroje u serijama s pozitivnim ishodom, ali ova priča je bliža životu nego ijedna koju sam do sada radio. Ne treba unapred suditi, videćemo kako će gledaoci reagovati. Reč je o stvarnim, nesavršenim ljudima sa svim njihovim manama, koji se bore za svoje i tuđe živote. Kao pedijatar Nemanja Arsić uživao sam snimajući s decom i veoma sam zahvalan prof. dr Zoranu Radojičiću, direktoru Dečje klinike u Tiršovoj i njegovom timu na korisnim savetima.

Kakav ste lekar u kući, kako se snalazite kada se neko razboli? 

- Moja žena je „lekar“ (smeh). Jelena je ponela savete i znanje od svoje majke koja je glavna medicinska sestra u Kliničkom centru u Kragujevcu. Ja sam od onih pacijenata koji nerado piju čak i sirup. Mada se držim motoa klin se klinom izbija, ipak na kraju poslušam savet doktora.

Da li još neko u porodici pripada svetu medicine?

- Deda Ivan, čije ime nosim, radio je kao rendgen tehničar u Domu zdravlja u Užicu.

I supruga i vi radite s decom - vi u seriji, a ona u žiriju Pinkovih zvezdica. Kako ćerkica Nina podnosi vaše odsustvo? 

- Pošto je počela pozorišna sezona, ponovo sam joj objasnio da radim u pozorištu i da igram predstave. Sad po ceo dan ponavlja kako je i ona glumac i kako hoće i da igra „veliku predstavu“. Shvatili smo da je vreme da je vodimo u Pužić. Sreli smo Branka Kockicu i Cacu, pa smo saznali da imaju predstave i za decu od dve-tri godine. Od tada samo ponavlja: „Idemo na malu predstavu. Idemo! Idemo!“

Na sledećoj strani pročitajte da li Ivan ume da kuva i koji su njegovi planovi.

PageBreakKako vam idu kuvanje i kuhinjski poslovi?

- Prepuštam ih Jeleni, ali jednom sam se i ja oprobao u kuhinji. Pošto nas stalno upozoravaju na velike količine aditive u hrani, rešio sam da svom detetu napravim čokoladu: crnu, krckavu, s bananom i brusnicom. Izgledala je genijalno i divno se lomila, ali je bila užasno slana jer sam izgleda stavio previše soli. Napravio sam je ponovo, ali je tada bila previše gorka. Odustao sam dok ne nađem pouzdaniji recept. 

Jeste li možda razmišljali o tome da, poput nekih kolega, pokrenete privatan biznis, otvorite restoran?

- Pošto je moja majka vaspitačica pred penzijom, imao sam ideju da otvorimo privatni vrtić u Užicu. Slatko mi se nasmejao ceo ženski deo familije. Kažu: „Ivo opet nešto fantazira“. Očigledno da oni u Užicu žive daleko mirnijim životom i da nemaju ambicije ni za kakvim paralelnim biznisom. Kada je reč o novom poslu, od ove jeseni asistiram svojoj profesorki glume Vidi Ognjenović na Akademiji lepih umetnosti. 

Odišete mladim duhom i družite s mlađima od sebe. Hoće li vam biti teško da povučete granicu na relaciji profesor-student?

- Veoma sam dobar prijatelj s mladim glumcem Ivanom Zablaćanskim, sjajno sam sarađivao s Ljubom Bulajićem i Bokijem Perićem, volim da sednem i porazgovaram s Milošem Bikovićem... Postoji razlika u godinama, ali odnos sa studentima zamišljam kao ovaj s njima. Moji studenti su moje buduće kolege. 

Kada ste poslednji put zaigrali kolo?

- Nedavno sam demonstrirao silu (smeh). Naravno, bilo je tu ljudi koji su mi parirali, ali nisu očekivali da ću tako žustro igrati. Umeće igranja nikad se ne zaboravlja.

Isplati li se danas u Srbiji biti vaspitan?

- Isplati se uvek i svuda. Zlo je bučnije, a dobro mora da pobedi. Ono je jače i koliko god da nije u prvom planu, koliko god da ne reaguje eksplozivno i momentalno, sve dođe na svoje jer, dobro je strpljivo, a zlo samo sebe pojede.

Malo-malo pa vas vidimo u tabloidima. Da li je stresno živeti tako da nikad ne znate kada će vas neko slikati?

- Srpsko tržište je malo i svaka fama oko poznatih ličnosti je smešna, da ne kažem lažna. Na nama javnim ličnostima je da izaberemo da li ćemo umisliti da smo zvezde ili ćemo biti realni. Kada su moju porodicu razvlačili po žutoj štampi, jedan prijatelj mi je rekao: „Vi znate istinu, ovo vas ne može oštetiti. Istrpite ih jer i oni jadni moraju da zarade za leba“ (smeh).

Jesu li vaši prijatelji vaših godina?

- Jedan od najboljih ima više od 60 godina, to je naš duhovnik, otac Ilarion Đurica, a dobro čuvam društvo iz rodnog grada. Oni su mahom etnolozi i etno-muzikolozi i sve ih poznajem iz perioda bavljenja folklorom. Jedan od kumova je u Aziji u najužem timu Ane Ivanović. Imam divne drugove za koje me više vežu njihovi karakteri nego godine.

Tekst: Nenad Blagojević