Lepota zahteva žrtvu. Nekada je to važilo bukvalno. Isto se može reći i za bogato obučene žene iz prošlosti koje nas posmatraju sa portreta iz srednjeg veka pa sve do početka 20. veka. Iza raskošnih haljina, skupocenog nakita i besprekornog izgleda krila se svakodnevica puna neprijatnosti. Na kraju krajeva, čak je i običan odlazak u toalet za njih predstavljao pravi izazov.
Na starim slikama sve izgleda romantično, dame u raskošnim, slojevitim haljinama poklanjaju srca hrabrim vitezovima, plešu na balovima i šetaju vrtovima. Međutim, kada se zapitamo kako su u takvoj odeći obavljale najosnovnije svakodnevne potrebe, slika postaje znatno manje bajkovita.
Zamislite samo venčanicu sa ogromnim obručima ili nekoliko slojeva podsuknji. Već danas je mladi često potrebna pomoć kume kada ide u toalet. Sada zamislite da ne postoje savremeni toaleti, tekuća voda niti kanalizacija. Kako su se tada snalazile žene koje su morale da poštuju stroga pravila ponašanja i bontona?
Korseti, obruči i desetine slojeva odeće
Žene su vekovima nosile korsete, praktično od srednjeg veka pa sve do Prvog svetskog rata, uz kraće prekide. Njihovu odeću dodatno su komplikovali obruči, brojne podsuknje, a sredinom 19. veka i turniri, odnosno konstrukcije koje su davale karakterističan oblik zadnjem delu haljine.
Čak i tokom letnjih vrućina morale su da nose više slojeva teške odeće sa bezbroj kopči, pertli i ukrasa.
Postavlja se logično pitanje – kako su uspevale da održavaju higijenu i izbegnu neprijatne mirise?
Odgovor je jednostavan: razvile su sistem koji je bio praktičan, ali daleko od udobnog.
Jedna haljina nije bila dovoljna
Bogate žene nisu nosile jednu haljinu tokom celog dana. Postojala je posebna haljina za doručak, šetnju, večeru, bal i druge prilike.
Ispod svih tih slojeva nalazila se spavaćica, koja je zapravo bila najvažniji deo garderobe kada je reč o higijeni. Ona se menjala mnogo češće nego spoljašnja odeća.
Ako bi se oznojila ili uprljala, jednostavno bi se obukla čista. Zato su imućne porodice posedovale veliki broj spavaćica, dok su siromašnije žene morale da se snalaze sa znatno manjim brojem.
Upravo zato je bogat miraz podrazumevao veliki broj spavaćica – to je bio znak da će mlada žena moći da održava ličnu higijenu i posle udaje.
Pored toga, u predelu pazuha ušivani su posebni ulošci od tkanine koji su mogli da se skinu, operu i ponovo zamene čistim.
Ni sama haljina nije prana posle svakog nošenja. Najčešće se provetravala, uklanjale su se pojedine mrlje, dok su manžetne, kragne ili ukrasni delovi mogli da se skinu, operu ili zamene novim. Cela odeća bila je osmišljena tako da se pojedini delovi lako menjaju kada se zaprljaju ili izađu iz mode.
U gleriji ispod pogledajte kako su izgledale žene u raskošnim haljinama!
Donji veš stigao je mnogo kasnije
Malo ljudi zna da su se ženske gaćice pojavile tek u 19. veku.
Prve verzije nisu bile ni ušivene između nogu, jer zbog čvrsto stegnutih korseta nisu mogle lako da se skidaju. Do tada su ulogu donjeg veša uglavnom imale podsuknje, što je donekle olakšavalo obavljanje fizioloških potreba, ali ih nije činilo jednostavnim.
Sluge su pripremale posebne posude za mokrenje, izduženog oblika, koje su po funkciji podsećale na današnje noćne posude. Žena bi podigla haljinu napred i blago čučnula, dok je posuda bila prilagođena ženskoj anatomiji. Pošto je u to vreme izrada keramičkih posuda bila veoma razvijena, ovakvi predmeti nisu bili samo praktični, već često i pažljivo izrađeni.
Odlazak u toalet je bio mučenje
Noću je situacija bila nešto jednostavnija. Postojale su takozvane „noćne vaze“ – veće i elegantnije verzije starih dečjih noćnih posuda. Njihova upotreba bila je lakša jer široke noćne haljine nisu predstavljale veliku prepreku.
Kasnije su osmišljene i posebne stolice sa ugrađenim noćnim posudama. One su ličile na obične stolice ili male noćne ormariće, ali su imale skriveni otvor i posudu ispod sedišta. Dama je mogla da podigne suknju pozadi i sedne, ili da je podigne napred i sedne okrenuta ka naslonu stolice.
Postojala je i druga varijanta, toaleti ugrađeni u fioke komoda. Tek krajem 19. veka, kada su u domovima počeli da se pojavljuju pravi toaleti povezani sa kanalizacijom, žene u dugim haljinama i dalje su ih koristile na sličan način, uz podizanje slojeva odeće.
Devojčice su od malih nogu učile kako pravilno da podignu i pridržavaju odeću. Da bi dama mogla makar delimično da se snađe bez pomoći sobarice, izmišljene su male kukice i držači koji su omogućavali da suknja ostane podignuta.
Ipak, pomoć sluškinja je dugo bila gotovo neophodna. Obimne suknje, brojni volani, korseti i metalni obruči otežavali su samostalno obavljanje nužde. Osim toga, bilo je važno sprečiti da se skupa odeća ne isprlja.
Neprijatni mirisi bili su deo svakodnevice prošlih vekova. Tamo gde nije postojala moderna kanalizacija, higijenski uslovi bili su veoma loši. U srednjem veku često nisu postojala posebna mesta za obavljanje nužde, pa se to radilo gotovo bilo gde. Sadržaj noćnih posuda iz kuća često se prosipao direktno na ulice, što je doprinosilo širenju bolesti, prljavštini i neprijatnim mirisima.
Prokletstvo korseta i raskošnih haljina
Osim problema sa odlaskom u toalet, žene iz prošlih vekova suočavale su se i sa brojnim drugim poteškoćama zbog konstrukcije odeće. Haljine, korseti, široke krinoline, podsuknje, a posebno turniri, ukrasi koji su davali volumen zadnjem delu suknje – često su otežavali svakodnevne aktivnosti.
Dame su morale da se kreću nežnim i odmerenim pokretima, bez naglih pokreta, kako bi se manje znojile i kako bi sačuvale elegantan izgled. Ipak, trudile su se da budu aktivne koliko im je odeća dozvoljavala – šetale su, plesale, jahale konje i učestvovale u društvenim aktivnostima.
Velike suknje predstavljale su poseban problem tokom hodanja, naročito po kiši i blatu. Zbog toga su u 19. veku korišćene posebne hvataljke i štipaljke, poznate kao paze, pomoću kojih se donji deo suknje mogao podići nekoliko centimetara od zemlje.
Istovremeno, moda visokih potpetica bila je veoma popularna. Zbog dugih haljina i podignutih suknji stopala gotovo nikada nisu bila potpuno vidljiva, pa su elegantne cipele postale važan deo ženskog izgleda.
Devojčice su često imale mirniju ulogu u igrama koje su zahtevale mnogo kretanja, jer im slojevita odeća nije dozvoljavala slobodu koju danas podrazumevamo.
Ni jahanje nije bilo jednostavno. Dame su uglavnom jahale bočno, sa jednom nogom u uzengiji, dok je telo bilo okrenuto prema napred. Takav položaj nije bio samo nepraktičan, već i rizičan. Zbog toga su hrabrije žene još od 17. veka počele da se bune protiv tih pravila i za jahanje su oblačile odeću nalik muškoj.
Poseban izazov predstavljalo je i sedenje. Na sofama se često moralo sedeti pod određenim uglom – bočno ili blago nagnuto napred – u zavisnosti od kroja haljine, čvrstine korseta i dodataka koji su držali odeću. Vremenom su ti steznici postajali fleksibilniji, a zatim su postepeno počeli da nestaju iz svakodnevne mode.
Kada je reč o plesu, damama je često bila potrebna pomoć partnera upravo zbog uskih korseta. Dugo plesanje bilo je veoma zahtevno jer je odeća ograničavala duboko disanje i slobodne pokrete tela.
Iza elegantnog izgleda, raskošnih haljina i savršenog držanja krila se svakodnevna borba sa modnim pravilima koja su od žena zahtevala ne samo lepotu, već i veliko strpljenje i fizičku izdržljivost.
BONUS VIDEO:
