Voleo je da se fotografiše, i taj se ritual odigravao svake godine istog dana, 11. januara, na njegov rođendan, kada bi se sve troje, uvek u novim, još raskošnijim haljinama i s novim nakitom u odnosu na prethodnu godinu-fotografiju, poređali u istovetni mizanscenski skup:on u svojoj fotelji (na prestolu) s lavovskim glavama na krajevima rukohvata, njih dve oko njegovog naslona, dok je zdesna uvek stajao isti, slonovačom inkrustriran osmougaoni orijentalni stočić naručen jednom prilikom čak iz Damaska.
Pored ogledala, smeštenog u jednu od četiri sobe kojima je raspolagala, Kraljica je još samo po ovim godinama-fotografijama mogla da odredi isprva koliko je porasla, a zatim koliko je i kako starila. Ali njoj to usedeličko starenje, činilo se, nije nimalo smetalo.
Nije čitala, nije pevala, nije šila, nije vezla... jednostavno, zavučena u neku svoju tišinu, ona je disala, hranila se, praznila se, spavala a da gotovo nikada nije sanjala i samo je neprekidno hodala iz jedne u drugu, treću i četvrtu sobu, uvek bučno šušteći svojim trorednim haljinama, poput slepog miša koji je zalutao u ljudsku nastambu i sada pokušava da pronađe izlaz u otvoreni prostor i noć.