S tom razlikom što Kraljica nije tražila nikakav izlaz. Ali jeste noć. Njeni su prozori, a da za to nije bilo nikakvog pravog razloga, najčešće bili prekriveni crnim somotom koji je sama jednom prilikom naručila. U tom mraku, disala je plitko i tiho, kao da razgovara s nekim.
Njoj je bilo dobro sve što je bilo dobro po oceni njenog oca, i njena veza s majkom, koja je pokazivala dobronamernu i racionalnu zabrinutost zbog ovakvog vida odvojenosti od života, začudo, po snazi nije bila ni nalik vezi koju je imala možda ne toliko sa samim ocem koliko s nekim nepisanim kodeksom života Panajotisa.
I tako se sve godinama vrtelo u jednom istovetnom i ničim prekinutom krugu.
Kako je Kraljica mogla da ne bude bleda u licu kada nikada nije izlazila na sunce?
U njenom su se životu, pored osamljivanja u mraku, mogle pronaći još dve strasti – jedna prema lubenicama, koje je mogla da jede do iznemoglosti, i druga da noću kada svi zaspu otvori prozor svoje spavaće sobe koji je gledao ka mahali, a ne ka dvorištu, odakle bi, obasjana mesečinom i još bleđa usled takve svetlosti, slušala ljubavne pesme iz daljine na moskopoljskom, kucovlaškom, starocincarskom ili grčkom koje su nevidljivi prosci širom Grčke mahale pevali svojim draganama stojeći ispod njihovih prozora.
Njoj je bilo dobro sve što je bilo dobro po oceni njenog oca, i njena veza s majkom, koja je pokazivala dobronamernu i racionalnu zabrinutost zbog ovakvog vida odvojenosti od života, začudo, po snazi nije bila ni nalik vezi koju je imala možda ne toliko sa samim ocem koliko s nekim nepisanim kodeksom života Panajotisa.
I tako se sve godinama vrtelo u jednom istovetnom i ničim prekinutom krugu.
Kako je Kraljica mogla da ne bude bleda u licu kada nikada nije izlazila na sunce?
U njenom su se životu, pored osamljivanja u mraku, mogle pronaći još dve strasti – jedna prema lubenicama, koje je mogla da jede do iznemoglosti, i druga da noću kada svi zaspu otvori prozor svoje spavaće sobe koji je gledao ka mahali, a ne ka dvorištu, odakle bi, obasjana mesečinom i još bleđa usled takve svetlosti, slušala ljubavne pesme iz daljine na moskopoljskom, kucovlaškom, starocincarskom ili grčkom koje su nevidljivi prosci širom Grčke mahale pevali svojim draganama stojeći ispod njihovih prozora.
Ali čak ni tada – čak ni kada bi ponekad jecala od ljubavi koja je postojala negde u nekom ali ne i njenom svetu – nikada nije poželela da bude na mestu udavača kojima su mladići pevali pesme. Samo bi je ophrvao sevdah za nečim apstraktnim.
Apstraktnim na tako orijentalan način da joj se ponekad činilo da progovara na turskom ili persijskom onda kada bi s roditeljima razgovarala na grčkom, i samo ponekad ju je taj sevdah terao u suze, u ničim konkretnim izazvan plač. I to beše sve od njenih emocija.