Noć u planini

Amor, tu eres la estrella de mi cielo...

Polako je sklopila pismo koje je čitala, razmišljajući da li da ga baci ili odloži u kutiju u kojoj je čuvala uspomene iz detinjstva. Bilo je tu fotografija njenih roditelja, poklončića koje je dobijala za rođendane, nekoliko krstića od tisovine i jedna lepa brojanica iz Ostroga. Ispod tih sitnica bio je sakriven i jedan njen dnevnik, koji je pažljivo čuvala od očiju javnosti, sa zapisima o tužnoj sudbini njene porodice.

A ispod toga njen roman... Roman o tome kako je upoznala svog muža.

Jednog kišnog, julskog dana, posle povrede koju je doživela na izletu, Miloš je Anđelu na rukama doneo u svoj dnevni boravak, spustio je na trosed ispred velikog ozidanog kamina i pažljivo pregledao njen zglob i izgrebano čelo, razmišljajući da li da pozove lekara. Stavio joj je obloge, a onda joj dao topao čaj i pustio tihu muziku, praveći joj opuštajuću atmosferu. Okružena nameštajem od borovine i lamperijom koja je mirisala na drvo i smolu, Anđela je utonula u san, zaboravljajući nezgodu koju je doživela na šumskoj stazi, pod oštrom provalom oblaka.

Probudili su je prijatni, topli zraci sunca koji su joj golicali lice i mamili osmeh na usne. Pucketavi zvuk vatre i miris prženih jaja i slanine, podsetio ju je na detinjstvo koje je provodila kod bake. Čim je otvorila oči i uspravila se u krevetu, Miloš se stvorio pored nje sa doručkom na poslužavniku. Ispričao joj je kako je imala sreće da je u olujnoj noći naišao džipom, baš putem kojim su ona i njena drugarica hodale, blatnjave, umorne i izgubljene, jer nisu pogodile pravi smer prema selu.

Uplašena činjenicom da se našla sa strancem sama, na nepoznatom mestu, Anđela je potražila svoj mobilni telefon da pozove drugaricu, ali onda se njene brige umanjiše kada je na vratima sobe videla svoju Mirjanu, kako proviruje i brižno je posmatra.

„U dobrim si rukama”, reče joj Mirjana, „Miloš je član gorske službe spasavanja, a njegov otac je doktor. Fiksirali su ti zglob. Istegla si ligamente, ali nisi ništa slomila, a i čelo ti je sanirano, tako da neće ostati ožiljak!”

Anđela za trenutak zatvori oči i blago protrlja malu čvorugu na čelu. Namrštila se.

„Baš sam nezgodno pala. Imam utisak da sam se otkotrljala u neku provaliju. A ko ste vi, kako sam se našla ovde?” - upitala je nesigurno, jer nije odmah mogla da se seti detalja od prethodne noći.

Miloševe oči sa zanimanjem su je posmatrale. Njegove sive zenice imale su čaroban sjaj, dok joj je dubokim glasom govorio da je on meštanin koji se sinoć vraćao sa posla i koga je Mirjana zaustavila, mašući rukom i pokazujući na drugaricu koja je sedela na jednom panju i trljala otečeni zglob.

„Ti i drugarica niste bile dobro opremljene za safari na koji ste krenule”, rekao je Miloš uz ironičan osmeh. „U planinu se nikada ne kreće bez kišne kabanice i planinarskih, dubokih cipela, bez obzira koje je doba godine.”

Zadrhtala je od pomisli šta je sve moglo da joj se dogodi zato što se nije dovoljno čuvala. Imala je sreće što ništa nije slomila i što na kraju nije zaradila upalu pluća, s obzirom da je dugo bila napolju mokra i izložena oluji.

„Kada smo krenule, bio je vreo, sunčan dan”, pravdala se, mada je znala da je on u pravu. Krenula je sa Mirjanom u šetnju nekoliko kilometara van grada samo u šorcu, letnjoj majici i patikama koje su prokvasile čim je stala u prvu baricu. Posledice svega toga počela je vrlo brzo da oseća - dobila je kijavicu. 

Kinula je nekoliko puta dok je odgovarala na pitanja Miloševih roditelja, koji su im se kasnije pridružili. Zanimalo ih je odakle je, koliko ima godina, gde je odsela, s kim je doputovala, ima li nekoga kome će javiti gde se nalazi...

Milošev otac seo je pored Anđele na krevet i rukom joj opipao čelo. Proveravao je da li ima povišenu temperaturu. 

„Ako osećaš vrtoglavicu i mučninu, odvešću te na snimanje, jer si možda imala potres mozga. Reci mi koliko prstiju vidiš?” - pokazao joj je kažiprst.

Rekla mu je da vidi jedan prst i da nema nesvestice. U grlu je osećala blago žarenje, a zglob na nozi povremeno ju je žigao. Trudila se da ne pravi bolne grimase. Osećala se neprijatno što je deranžirala toliko ljudi oko sebe, zbog svoje nepažnje. Htela je što pre da ustane i da se sa drugaricom vrati u hotel, ali Miloševi roditelji su joj objasnili da to sada nije najpametnija ideja i da je bolje da miruje u njihovoj kući, bar dan ili dva, dok je ne prođe kijavica i dok joj se ne stabilizuje otok na nozi. Podmetnuli su joj jedno jastuče i zabranili joj da ustaje sama iz kreveta. Potom su se vratili na posao, ostavivši je sa Milošem. Mirjana se brzo pozdravila sa njima, pod izgovorom da treba da donese iz hotela drugu garderobu. Namerno je ostavila drugaricu veći deo dana samu s momkom, za koga je na prvi pogled procenila da bi bio dobra prilika za Anđelu.

Miloš se nije odvajao od nje. Tog dana je javio kolegama da neće doći na posao i da mu nađu zamenu.

„Ako hoćeš da se javiš roditeljima, evo ti moj telefon”, rekao joj je. „Tvoj je oštećen kada ti je ispao i udario u stenu.”

„Ja nemam kome da se javim”, objasnila je, osećajući stezanje u grlu. Ispričala je da već godinama živi sama, jer su joj roditelji poginuli prilikom saobraćajne nesreće u Nemačkoj. U nekoliko rečenica ispričala je Milošu čitav svoj život. Odrasla je sa bakom u Beogradu. Imala je dvadeset pet godina, zaposlena je u biblioteci jedne osnovne škole i trenutno je na letovanju sa drugaricom. Voli prirodu, životinje, knjige, povremeno i sama nešto napiše - i to je bilo to. Vodila je običan, jednostavan život.

Iako je njena priča bila skromna, Miloša je fascinirala. Odmah mu se dopala ta blaga, anđeoski nežna devojka, toplog glasa i bademastih, nevinih očiju. Poželeo je da sa njom provede više vremena, da je bolje upozna i da je učini srećnijom. To joj je otvoreno rekao. Ozbiljan i iskren u svojim namerama, izložio joj je sve što oseća, a osmelio se i da je poljubi. Bila je zbunjena i oprezna, pitajući se da li on namerno koristi situaciju kada su ostali sami u kući. Mislila je da nije spremna za tako nešto, a on ju je svojim postupcima i rečima ubedio da to ne može da zna, ako ne pokuša. Dopao joj se ukus njegovih usana, pa je poželela još... Poljubac po poljubac, osetila je beskrajnu navalu privrženosti i nagona da mu veruje i pripadne mu do kraja.

I tako je, umesto u hotelu, svoje letovanje Anđela završila u Miloševoj kući. Od prvog dana kada se našla kod njega, osetila je nešto čudno, kao da je završila dugo putovanje i stigla do cilja, kao da je konačno pronašla mesto gde pripada i da ne treba više nigde da odlazi. Sve što joj je bilo potrebno pronašla je kod njega: utehu, razumevanje, nežnost, spremnost da joj ugađa, a sa druge strane snagu, sigurnost, zrelost i hrabrost da joj otvoreno pokazuje ljubav i istovremeno je podstiče da mu uzvraća istom merom. 

Venčali su se već posle nedelju dana, ne želeći da gube dragoceno vreme, spremni da jedno drugo upoznaju tokom zajedničkog života koji je pred njima.

Posle godinu dana, Anđela je rodila ćerkicu Taru, koju su nazvali po istoimenoj planini, na koju su često rado odlazili kako bi uživali u njenim divljim šumama i livadama.

U svoj dnevnik, Anđela je ponosno zapisala:

„Kada ti kosmos uredi da sretneš dušu blisku sebi, iskoristi momenat i zgrabi tu priliku, da se kasnije ne bi kajala.”

Nadežda Vujović