Više nije isto...

Rođena je juna 1939. u trošnoj kući u seocetu pokraj Leskovca. Sa početkom rata, već u svojoj trećoj godini, ostala je bez oca i hranitelja porodice, čijeg se lica ni danas ne može setiti. S obzirom na posledice rata, nemaštinu i ranu bolest svoje majke, ipak je uspela da završi osnovnu školu. Ali, sa završetkom škole, morala je da počne da radi razne nadničarske poslove, kako bi izdržavala bolesnu majku i malog brata. Tako mlada, a takva odgovornost na njenim plećima. Pubertet pre puberteta. Glava porodice. Gordana.

Oko punoletstva upoznala je svog budućeg supruga, crnokosog mladića sa teškim detinjstvom, ali uvek vedrog i nasmejanog. Iz iskrenosti, poštovanja, prave ljubavi, rodila se Vesna. Iako siromašni, davali su sve od sebe da njihova jedinica dobije sve ono što oni nisu imali. Obrazovanje! To lepo plavooko, plavokoso stvorenje je danas pedagog, sa preko dvadeset godina iskustva rada sa decom u vrtićima. Moja majka!

Na svet sam 1986. došao ja i ulepšao im živote. Ipak, moji veliki zdravstveni problemi u ranom detinjstvu i ne tako sjajan brak mojih roditelja, učinili su da ona i on postanu centar mog svemira. Moji drugi roditelji. Gordana i Vidosav. Kao dete razvedenih roditelja, navikao sam da mi je majka, otac i majka, a baka i deka svet celi.

Upisao sam fakultet i krenuo u nepoznato. Steglo se srce tada, kao da ih napuštam za svagda. Beograd.

Onda je deka nedavno napustio ovaj svet. I nekako više ništa nije isto. Ona više nije ista. Ja više nisam isti.

Danas, kao dvadesetsedmogodišnjak, dok pišem o njoj, o njima, mešaju se osećanja. Ponosan sam na vaspitanje svoje majke, ponosan sam na svoje vaspitanje. Ponosan sam na silne godine dekine treće smene i što me je baka naučila da kuvam, peglam, čistim... Ponosan što me je naučila da pravi muškarac ume sve i ne beži ni od čega. Ponosan sam što su mukotrpno štedeli kako bih završio Političke nauke i ostvario san koji oni nisu. Gordana. Samo jedna. Gordana Marković.