Život je večita borba. Rat. Nekada sa drugima a nekada sa samim sobom. Sudbina sama izme karte i dodeli nam dobro, loše ili zlo. I samo od vaše snage i volje zavisi hoćete li uspeti u životu.

Pravi primer borca je moj deda. Tatin tata. Pamti se lako, teško mimoilazi. I da mi se kojim slučajem desi da ga na tren zaboravim, on je tu da me podseti da u životu pobeđuju samo jaki.

Toliko bora, sede razređene kose, krive, pognute kičme, njegov pogled je uspravan, čist, pun optimizma, života, snage, kao da je u najboljim godinama.
Neustrašiv, nepotkupljiv, iskren, ne ogovara, ne bavi se tuđim životima, ne spletkari, široka jedna duša koja je sama pred sobom razrešila slučaj lične običnosti, dodirljivosti i ranjivosti.

Sećam se kako je oblačio neku gumiranu bluzu i terao me da trčim zajedno sa njim prepodne po jakom suncu. Bilo je pravo zadovoljstvo gledati mog dedu kako skače preko konopca. Umeo je da ga  lagano i vešto vrti. Odista je bio sjajan i pravi sportski tip. Izdržao je najgore, bedu, siromaštvo, rat. Radio je teške fizičke poslove za parče hleba kako bi othranio mog oca, svoje jedino dete. Izuzetno harizmatičan sa zanimljivim smislom za humor. Odličan majstor, sve što oči vide, ruke naprave i to sa primitivnim alatom. Toliko stočića, stolica, ukrasa, sve napravljeno od drveta. Upravo zbog te nesvakidašnje crte bio je omiljen u varoši. Nikad ne posustaje, za novi korak uvek snage ima. Ustane, obriše prašinu sa kolena i nastavi dalje. Trebalo je imati veliku snagu i nastaviti dalje život posle saznanja da si izgubio dete... svog jedinca, a to se dedi desilo. Došao je kraj, njegove patnje tek počinju. Tuga se sve više primećavala na njegovom licu. Okupljeni su pružali reči podrške, saučešće. Njegov dragulj, svetlost, sunce je nestao zauvek. Najveći borac, junak, izgubio je volju za borbom.

I kada čovek dotakne dno, obično se preda, zastaje i tako ukočen ostaje na dnu. Retki su ti ljudi koji to dno razumeji na pravi način. A, deda je shvatio, svestan da od dna nema dalje i da svaki pokušaj samo vodi ka uzvišenju. Imao je samo jedan zadatak da sačuva nas, njegove dve unuke. Mislio je na nas, na našu budućnost, ostavljajući prošlost iza sebe. Nije zaboravio ali je morao dalje, zbog nas, pravi, pravcati borac.

Naučio me je da se ne predajem, da ne odustajem, da je sreća tamo gde uvek ima neko da te voli,da vas primi u zagrljalj  i ako su to staračke drhtave ruke i da vam kaže da je život lep.

Tatjana Stanišić

Ovo je priča koju je Lisa izabrala kao jednu od najinspirativnijih na konkursu "Stari nisu stvari", organizovanom krajem 2013. godine.