Rasla sam i sazrevala uz njih. I danas u devetoj deceniji života oni, moji deka i baka, Đorđe i Gorica su moja podrška, sreća i ponos. A život ih je nemilosrdno šibao.

Venčali su se u prvim danima punoletstva davne pedesete godine prošloga veka. Siromaštvo svugde oko njih. A oni puni ljubavi jedno za drugo uspeli su da surovu stvarnost života prilagode sebi, puno su radili, stvarali i sebe učinili srećnim. I ne samo sebe.

Izrodili su petoro zdrave dece i izveli ih na pravi put. Dočekali unuke i praunuke. Ja sam njihova najmlađa unuka, mezimica. Iako je bilo davno i sada osećam toplinu dedinog krila dok mi je cupkajući pričao zanimljive priče. Svaka njegova bombona je i sada slatka u mojim ustima a muzika iz njegovih gajdi i danas me vraća u neka izgubljena vremena koja su za mene večna.

Kažu da ličim na svoju baku, što mi jako prija i čini me ponosnom. A moja baka sada već krhka starica, topla je i nežna, blaga i umiljata, vesela i brižna. I sada mi njeni saveti dobro dođu. Nedavno smo proslavili šezdeset godina njihovog zajedničkog života. Kao i uvek deka i baka su prosto zračili svojom skromnošću i dobrotom. Bilo je lepo videti ih srećne u društvu cele familije. Bilo je lepo toga dana kao i svih dana pre i posle toga biti unuka Đorđa i Gorice. 

Ana Đokić

Ovo je priča koju je Lisa izabrala kao jednu od najinspirativnijih na konkursu "Stari nisu stvari", organizovanom krajem 2013. godine.