Jedna od legendi kaže da su ispred pećine u kojoj se rodio Isus rasli bor, kedar i jelka. Od sreće što se rodio Božji sin, bor i kedar su se zatresli i poklonili mu plodove. Jelka je počela da plače što nema plod i što ne može ništa da mu pokloni. Jedan anđeo se sažalio, skinuo zvezdu sa neba i dao je jelki. Jelka se savila i sa svog vrha nežno stresla zvezdu pored Isusa.

Iako danas kićenje novogodišnje jelke smatramo običajem koji je vezan za hrišćanstvo, mnogi paganski narodi verovali su da zimzeleno rastinje čuva od veštica, duhova, zlih sila i bolesti.

Kao što danas ukrašavamo domove tokom novogodišnjih praznika grančicama bora, jele ili smreke, i drevni narodi su ukrašavali prozore i vrata zelenilom.

Novi enterijer za novu godinu: zašto treba da se odlučite za belu jelku...

Na severnoj hemisferi najkraći dan u godini (21. ili 22. decembar) praćen je verovanjem da zima dolazi svake godine zbog toga što se Sunce, tj. bog, razboli ili umori. Najkraći dan u godini je slavljen kao poslednji dan bolesti Sunca i predstavlja početak njegovog ozdravljenja. Zelene grančice zimzelenog rastinja značile su da će biljke izrasti ponovo, onda kada bog potpuno ozdravi - u proleće i leto.

Drevni Egipćani su obožavali svog boga sunca Ra, koji se na dan solsticija oporavlja od bolesti, a u njegovu čast domovi su bili ispunjeni zelenim lišćem palme koja simbolizuje pobedu života nad smrću.

Rimljani su dan kratkodnevice posvećivali Saturnu, bogu poljoprivrede. Znali su da ovaj dan znači da će uskoro polja ozeleneti, te su domove i hramove zato ukrašavali svakojakim zimzelenim biljem. Keltski Druidi su takođe ukrašavali hramove zimzelenim lišćem koje je, po njihovom verovanju, predstavljalo simbol večnog života. Žestoki Vikinzi u Skandinaviji smatrali su zimzelene biljke specijalnim rastinjem boga Baldera.

Rimski mozaici u današnjem Tunisu prikazuju trijumfalni povratak grčkog boga vina i muške plodnosti Dionisa, koji nosi grančicu zimzelenog stabla.

Rigu, glavni grad Letonije, neki smatraju domom prvog božićnog drvca; na osmougaonoj ploči na jednom od gradskih trgova, na osam jezika napisano je: Prva novogodišnja (božićna) jelka u Rigi 1510.

Ipak, čast da budu upamćeni kao prvi narod koji je okitio novogodišnju jelku pripada Nemcima.

Na sledećoj strani pročitajte kako je nastala nemačka tradicija...

PageBreak

Tradicija božićnih piramida potiče iz 16. veka - tada su predani hrišćani prvi put uneli ukrašeno drvce u kuće. Božićne piramide od drveta ukrašavane su svećicama koje je po legendi prvi put upalio Martin Luter. On je, kako priča kaže, jedne večeri šetao kućom i smišljao propoved i bio zatečen hiljadama zvezdica koje su sijale sa jelke. Poželeo je da tu scenu vidi i njegova porodica i u dnevnu sobu uneo je drvce i ukrasio ga svećicama.

Početkom 19. veka običaj je postao popularan među plemstvom i uvrežio se na dvorovima, čak do Rusije. Princeza Henrijeta od Nasau-Vajlburga 1816. godine upoznala je Beč sa ukrašavanjem jelki, pa se taj običaj narednih godina brzo proširio Austrijom.

U Veliku Britaniju ovaj običaj donela je supruga kralja Džordža III, Šarlot od Meklenburg-Strelica, ali se on nije proširio dalje od kraljevskog dvora.

Nakon venčanja kraljice Viktorije i njenog nemačkog rođaka, princa Alberta, običaj kićenja jelke se proširio. Princ je za Božić poklanjao veliki broj jelki školama i kasarnama. Kraljica i njen nemački princ su 1864. godine osvanuli u Ilustrovanim londonskim vestima - nacrtani su sa svojom nasmejanom decom pored božićne jelke. Za razliku od prethodnih članova kraljevske porodice, Viktorija je bila vrlo popularna, a ono što je činio dvor, odmah je preslikano u kućama podanika, tako da je ukrašavanje četinara za Božić postalo opšteprihvaćeno.

Koju jelku treba izabrati ako želite da je zasadite u bašti posle Nove godine...

Običaj ukrašavanja božićnog drveta u Ameriku preneli su nemački doseljenici. Prvi zapis o tome potiče iz 1830. godine u Pensilvaniji. Iako su novi stanovnici Amerike čitav vek ranije u novoj domovini slavili običaj koji su doneli iz Evrope, sve do sredine 19. veka božićno drvce smatrano je ostatkom paganskog običaja i nije bilo široko prihvaćeno.

Kao i svaki novi običaj, i postavljanje svetlucavog stabla četinara u dnevnom boravku svake porodice, kao jednog od glavnih obeležja Božića, narod je pratio s odbojnošću i nepoverenjem. Vilijam Bradford, guverner Plimuta u Masačusetsu, sredinom 17. veka zapisao je da je očajnički pokušao da stavi pečat na ovu „pagansku lakrdiju". Sa druge strane okeana, Oliver Kromvel bio je protiv negovanja paganske tradicije koja se ogledala u pevanju božićnih pesama, kićenju jelke i svakom drugom pokazivanju veselja i radosti koje „kvari svetost događaja". Propis o zabrani ovih običaja u Americi bio je na snazi do 19. veka, kada je konačno pao pod pritiskom irskih i nemačkih doseljenika.

Na sledećoj strani pročitajte kako je običaj kićenja jelke stigao u naše krajeve...

PageBreak

Do kraja 19. veka običaj ukrašavanja osvojio je konačno i Novi svet, ali za razliku od Evropljana koji su više voleli da ukrašavaju manja stabla, Amerikanci vole ogromne jele koje zauzimaju veći prostor svake dnevne sobe, popunjavajući je od poda do plafona. Oni su početkom 20. veka ukrašavali četinare uglavnom ukrasima koje su sami napravili, dok su nemački doseljenici koristili jabuke, koštunjavo voće i kolače od marcipana. Novitet su bile i kokice obojene u razne boje. Električna energija je, međutim, bila prekretnica u ukrašavanju, tako da stabla četinara sijaju danima, bilo u domovima bilo na trgovima i ulicama.

Među popularnima u Americi je i božićno drvo Centra Rokfeler. Običaj postavljanja božićnog stabla u ovom Centru datira iz doba velike ekonomske krize 1931. godine. Građevinski radnici tada su postavili malo neokićeno drvo u središte gradilišta novog Centra Rokfeler u Njujorku. Dve godine kasnije, postavljeno je drugo drvo, okićeno i sjajno. Tradicija je rođena, a najviše stablo koje je ikada postavljeno bila je norveška smreka iz 1948, visoka više od 30 metara.

U našim krajevima običaj kićenja jelke nije bio raširen do sredine 19. veka, kada dolazi do promena uglavnom pod uticajem nemačke tradicije i političkih veza.

Feng šui saveti za harmoničan dom: kako ukrasiti i gde staviti novogodišnju jelku...

Iako ukrašavanje jelke nije bilo rašireno, domovi su se i pre toga na Badnje veče kitili cvećem i plodovima, a posebno zelenilom, i to su najčešće činila deca. Prvobitno su kićena belogorična stabla, a posle zimzelena, i to voćem - jabukama, šljivama, kruškama i raznim poslasticama i ukrasima napravljenim od papira, najčešće lancima i raznim nitima.

Čest ukras predstavljali su pozlaćeni orasi i lešnici, a postavljale su se i sveće, simboli nade i božanstva. Kasnije su stavljani i komadići vate, voska ili papira, koji su simbolizovali sneg. Imućniji su imali posebne figurice i ukrase. Ispod drvca redovno su se stavljale jaslice, napravljene najčešće od drveta.

Izvor: Magično bilje