Mirjana Petrović živi u Beogradu ali leto provodi u Dojkincima na Staroj planini. Tamo se posvetila svojoj ljubavi prema samoniklom bilju objavivši u knjizi oko četiri stotine recepata za jela, začine, poslastice, sirupe i čajeve.

- Pečurke berem rano ujutru, a lekovito aromatično bilje oko podneva kad spadne rosa. Koprivu berem čim ustanem, pa odmah od nje pravim pitu - opisuje nam početak jednog svog letnjeg jutra na Staroj planini autorka knjige "Sunčeva trpeza" Mirjana Petrović (54). Ona je u ovom kuvaru predstavila 68 samoniklih biljaka i oko četiri stotine recepata za pripremu jela, začina, poslastica, sirupa, čajeva i obloga zasnovanih na tradicionalnom znanju i savremenim iskustvima. Čaj od korena jagorčevine, proja od štavlja, pire od broća sa lukom, čorba od leblebija i ljubičica, bokvice sa pirinčem, francuska salata sa maslačkom i slaninom - tek su neka od jela koja ovih dana možete pripremiti.

Ovu svestranu sagovornicu, diplomiranog meteorologa, nije lako predstaviti u nekoliko reči. Ona kaže da se nadala nauci, a postala domaćica, da je volela uzbuđenja, more, planine, daleke zemlje, a rodila troje dece, što je podjednako uzbudljivo. Mirjana je majka i supruga, nekadašnji padobranac, ronilac, planinarka, novinarka, danas prevodilac, predavač sanskrta, građanka sela Dojkinci na Staroj planini u kojem provodi svako leto.

- U kući koju smo napravili van sela, na mestu nekadašnje pojate, nemamo struju već koristimo solarne ploče. Ležemo u prve noćne sate, a pre toga ložimo vatru, čitamo knjige naglas i uživamo. Ustajem oko šest, osim kad idem u borovnice, kada se budim još ranije jer je do njih dalek put. U toku dana se kupamo u reci ili ostanemo kod kuće ako je velika pripeka - prenosi nam Mirjana delić atmosfere života na Staroj planini gde su, dok su bila mala, sa njom leti boravila i sva njena deca.

Prirodu voli od detinjstva, u školi je obožavala biologiju i sa sadašnjom kumom pravila velike herbarijume. Raspuste tokom studija provodila je na Jadranskom moru, ploveći čamcem sa prijateljima, upoznajući do tančina vrste riba i podvodni svet. Ali, kako su godine prolazile, sve češće se vraćala Dojkincima.

PageBreak

- Rodila sam se u Beogradu, a u selo sam kao mala odlazila na svake tri-četiri godine. A onda sam kasnije shvatila da je to moje mesto - iskreno će. - Ljudi se zanose time da je taj povratak prirodi nalik romantičnom filmu i nisu spremni na živi svet koji buja, izloženost vremenskim promenama, blato i sneg do guše... Jedni se prilagode, a drugi shvate da to nije za njih. Nisam za radikalne odluke, smatram da bi svako od nas trebalo da se vrati Majci prirodi onoliko koliko njegova priroda može da podnese - priča nam.

- Ni meni nije bilo lako u početku jer sam, koliko god da volim prirodu, na svakih petnaest dana imala potrebu da siđem do Pirota, da vidim grad. A danas se noktima i zubima „držim” za Dojkince samo da ne moram da idem u taj gradski haos - kaže Mirjana i dodaje da život u gradu podrazumeva kupovinu hrane koja nam ne stiže pravovremeno, dok u prirodi vidimo kako biljke rastu u pravo vreme i kako nam priroda svake godine „izvrti” taj krug hrane. 

- Tada prestanete da mislite da ćete ikada ostati gladni jer, kad prođu jedne, stižu druge biljke, i tako iz godine u godinu… - rekla nam je Mirjana. - Početkom jula stižu divlje jagode, pa za njima divlje trešnje, pa kitnjače - aromatične jagode koje rastu na livadi. Posle toga idu maline, borovnice, džanarike, pa zova, kupina, brusnica, jarebika... A da ne govorim o fantastičnim divljim jabukama i kruškama - oduševljeno ističe ova zaljubljenica u samoniklo bilje.

Tekst: Nenad Blagojević